Марко Смуков

Велики писац нас подсећа: Само је песми потребна лепота, а лепоти ни песма није...

Да ли су литератури Марка Смукова, његовим вишеслојним и вишезначним делима, потребни хвалоспеви? Као ликовни стваралац чини ми се да насловне корице сваке његове, нарочито ових последњих књига, без обзира ко је аутор слике, имајући у виду да их је овај писац у крајњој линији прихватао и одобрио, могу само да служе на част његовом укусу али и смислу за лепо његовог издавача. Међутим, овде желим нешто истаћи што је у  рецензијама и приказима књига писца Смукова испуштено из вида: мноштво идеја и слојевитост порука које нам се упућују, а пре свега да представљају својеврсну замку за површне читаоце. Оне који расејано читају онако "с брда с дола" или чак и не читајући мисле да могу изрицати свој беспоговорни суд. И то не само о делу него и о самом аутору.

Узмимо као пример роман "Свингери". Основна идеја романа је прича о нахочету, које није имало прилике ни у пристојним и за човека одговарјућим условима да одраста, а камоли да се образује, постаје успешна списатељица и сваког уважавања достојна особа. Ту је онда и на научним открићима заснована теза о атавистичким остацима прапрошлости у психолошким генима homo sapijensa, па анализа менталних девијација главних ликова. Ипак,  неки читаоци су приопустили то да уоче, опседнути само сексуалним догодовштинама које су присутне али само као успутни декор.

Затим роман "Старац и сунце" покреће безброј питања из односа међу људима, оних најближих сродника, различитих генерација, те претварања и лажи, с тим  што писац  луцидно проналази једино прихватљив излаз из тога, наизглед непроходног лавиринта, у несебичној љубави, далеко од оног примитивно, посесивно наопаког схватања у изразу - бићеш моја ил' ничија.

Роман у дијалозима "Где је Лана"је једна лепа али и лепо испричана  прича која носи поруку да родитељи имају одговорности и обавезе  које надилазе њихово право на живот али и на смрт, а роман "Лоз" треће издање, подсећа да је живот уствари лутрија која доноси добитке који су уствари губици, а губитке који се претварају у добитке, тако да нема превише разлога ни за радост ни за жалост.

Напокон имамо роман "На раскрсници без путоказа" који је једна непорецива метафора за све оно што нас чека у животу, на увек свеприсутним животним раскрсницама без путоказа. Али и да спознамо шта је то љубав о којој се тако много говори, а само ретки срећници или несрећници, како се узме, имају прилику да је реално доживе.

Према томе, ако делима Марка Смукова прилазите са негативним предрасудама, ако их читате површно и свој суд заснивате на понеким, издвојеним фрагменима, па не доживите ова сјајна открића до којих сам ја дошла, немојте да кривите писца Смукова. Подсетите се аксиома  да се уживање догађа само као резултат појачаног улагања пажње.

У сваком случају делима овог писца нису потребни хвалоспеви. Наставиће да живе било да их ми приметимо или не.

Андреа Алуровић

Роман „На раскрсници без путоказа" јесте узбудљива прича о љубави, али у суровим ратним условима, када су околности пред заљубљенике постављале услов, не да за љубав дају мрвицу својих осећања, него да морају дати све, баш да заболи и да буду срећни и Богу захвални због тог бола који су морали да проживе жртвујући чак и своје млађане животе.

Писац Смуков овим романом успева да крунише своје импресије о љубави изражене у његовим ранијим делима као што су „Маријана", „Лоз" прво, друго и треће издање (у Њујорку се, на енглеском, објављује под насловом „Lottery Ticket“), затим „Табу", „Залутали у сопственом привиду", „Трапез", „Свингери", „Старац и сунце", „Где је Лана"... и да тако оправда запажања књижевних критичара да је он аутор који „као сведок увек пише занимљиву исповест из стварног живота."

Али ни то није све: Смуков својим романом „На раскрсници без путоказа" указује на бесмисао нетраженог, принудног усрећитељства, као и Фихтеове крилатице - Немац значи карактер, те да ли се онда, са више разлога, можда може рећи - Србин значи племенитост? Читати? Свакако!

Напокон, једноставно, а неминовно питање: Зашто би неко уопште жртвовао пар стотина динара да би купио баш ову књигу, а не неку другу? Одговор на то питање може се наћи само између корица овог романа. Отворите их. Енглези кажу: - Sometimes your appetite only comes while your re chewing -што значки да ће се ваш апетит јавити ако почнете са жвакањем. Осим ако сте од оних који чекају да им неко други саветује шта им је чинити. Гледала сам на телевизији интервју једног произвођача авиона који каже: "Ако бих направио авион као што је већ постојећи модел боинг 747 био бих мртав". Исто важи и за било коју другу друштвену делатност.

То би био и мој део одговора на горње питање. Мада је и писати о догађајима изван "нормалности" и овако како чини М. Смуков, једна врста руског рулета. Кад сам му то споменула, он се само насмејао, и рекао: "Видиш Мајо, нисам ти ја члан ни једне академије наука и уметности, не јурим неку награду за књижевност и скоро да ми је све свеједно. Умањујем значај. Врста самотерапије. Могу себи дозволити луксуз да се зајебавам и да се забављам. Соко може и да хода, а лав никад неће полетети, иако га сматраају царем свих животиња."

Следствено томе, ова књига се обраћа онима најхрабријима који се опредељују да мисле својом главом, да не чекају препоруке неког другог и да не читају дремајући или, тек, полуотворених очију.

Маријана Миросављевић

Уз прво издање: 

"Необичним сплетом догађаја, које само живот може да 'намести', један лоз повезаће судбине и драме неколико породица - раздвајајући оне који се не воле и повезујући друге који су љубав заслужили."

 (Ана Пековић) 

Уз друго издање:

"Да је, како је писао Црњански,'случај највећи комедијант у свету' показаће и ова прозна књига Марка Смукова. У шуми великог града и шуми живота, 'деца апсурда' јунаци овог узбудљивог романа, настоје да досегну просторе среће, односно да оваплоте властиту представу о животу који је потпун само када је заснован на љубави као темељном полазишту. А како су Смуковљеви јунаци упорни борци, њихове судбине увек бивају опредељене ка страдању и емотивним губицима. Бивајући, дакле, јунаци који пате, они настоје да избегну замке судбине, људску пакост па и идеолошко-политичке условљености и да им се супротставе највећом силом коју поседују: вером у снагу младости, душевну чистоту и правичан, повољан исход."

 (Милета Аћимовић Ивков)

 "Један од главних јунака Милош, у поглављу 'Апсурд' којим се у посмртном говору опрашта од своје контроверзне љубавнице, коју под пљуском кише нико није дошао да испрати, према интерпретацији писца даје антологијски текст о љубави, животу и смрти, тако да се може сврстати у најлепше естетске и филозофске текстве, остајући у оквиру лепе књижевности, чак и кад се говори о ружним животним појавама."

 (Симо М. Турудија) 

"Смуков као сведок увек пише занимљиву исповест из стварног живота."

 (Васа Павковић "Новости" 6. септембар 2002.) 

 "Животни мото писца Смукова је увек био исти: 'Према добром добар, а ни са ким зао.' На овом начелу заснивају се и сва његова књижевна дела. Ваљда због тога у његовој прози нема злочинца који не заслужује, ако не помиловање, онда барем неку врсту разумевања. Аутор сматра, на основу вишедеценијског искуства, да није лако разлучити ко је одговоран за зло."

 ("Политика" 29. јануар 2007.) 

 "Смуков је богато правничко искуство, лепим стилом, успешно, преточио у литературу, кроз ликове као што је остарели пензионер, који се у дотрајалом оделу и само са једном пртеном торбицом, после пола века, враћа из далеке Аустралије у родну земљу. Богати синови неће да га приме, сиромашна ћерка и зет га примају са одушевљењем..."

 ("Глас јавности" 5. март 2004.) 

Реч аутора уз треће издање:

Моје најбоље књижевно дело? Не знам. На то питање неки други писци, кад вреднују своја сопствена дела, можда могу да одговоре, ја не могу. Поштујући суд читалаца могао бих рећи да су међу најбољима можда "Табу", "Залутали у сопственом привиду", "Трапез", дакле неко од оних која су распродата, тако да их више нема у књижарама. Ипак, само "Лоз" је доживео, ево, већ треће издање... Дакле, можда. Процените сами.

 (Аутор)