Марко Смуков

Реч аутора

Старац, осамдесетогодишњак, у отрцаном оделу и са, као са неког буњишта покупљеном, пртеном торбом преко рамена, враћа се да умре у родном Београду, да би био сахрањен на "родној груди", поред своје покојне ("бог да јој душу прости") Бисеније.

У питању је Лазар Стојановић, бивши четник који је 1945. избегао стрељање тако што је испред партизанског стрељачког строја, "пацовским каналима" доспео најпре у Јужну Америку, а затим у Јужноафричку Унију да би се напокон скрасио у Аустралији.

Пошто су сада друга времена, одлучује да се врати у домовину. Прво одлази у родну кућу у којој је одрастао, где затиче млађег сина Миливоја и његову жену Велинку, али ови одбијају да га приме на становање, јер обзиром на његов изглед, претпостављају да је без пребијене паре и било каквих средстава за живот. Старац затим одлази код старијег пребогатог сина Стевана, али га и овај прилично грубо одбија.

Лазар се напокон обраћа ћерки Радмили, најмлађој од његове троје деце али и најсиромашнијој. Радмила и њен муж инвалид рада, Михаило радосно га дочекују и прихватају иако на периферији Земуна заједно са своја два сина студента користе стамбени смештај од свега два одељења приземне куће, са пољским нужницима у дну дворишта. .

"Добро ти нама дошао, тасте" гуди зет. "Делићемо све што имамо..."

Опширније...