Марко Смуков

-  Здраво Смуки стари друже. Управо сам прочитао твој најновији роман "На раскрсници без путоказа".Баш си неуморан. Свака ти част.

-  И шта кажеш? Знаш да твоје мишљење изузетно ценим. Једино си ти знао да будеш сурово искрен и објективан.

-  Полако бре момчино стара. Прочитао сам га тек први пут. Остаје ми да се поново вратим и овог пута да га пажљиво, реч по реч, исчитам нарочито имајући у виду до сада недовољно у нашој литератури пласирану тезу о племенитости Срба, коју истичу сви странци који овде дођу и боље нас  упознају. Само наши ствараоци као да се те наше сјајне особине - стиде. Од Краљевића Марка и његовог Шарца само инсистирамо на пијанчењу ("пола пије пола шарцу даје") и ратоборности ("Ако не знамо да радимо умемо бар да се бијемо").Ако пажљиво прочитамо роман "На раскрсници без путоказа" увидећемо да је племенитост наш најлепши бренд и да са више разлога него Фихте ("Немац, значи карактер")   можемо рећи: "Србин, значи племениост".Како су само несебично становници села Дубљанци после оног пожара помагали свога мештанина, јединог Швабу међу Србима, а како им је он то узвратио. Па, ипак Срби нису гајили мржњу према младом Немцу, његовом сину, Хансу, који је рођен и стасавао међу вршњацима Србима, па прихватао све наше најлепше особине тако да нас је чак у много чему позитивном и премашио. Зато ово није роман задојен национализмом, а камоли шовинизмом. Напротив, показује и доказује да стасава генерација цивилизованија и племенитија од својих предака.

- Ето зашто ја ценим твоја луцидна запажања. Али зашто то говориш мени који сам и сам тога свестан.

- Па зато да ме позовеш кад буде организована промоција где бих могао све ово и још што шта другог да истакнем.

-  Важи ако буде организована. Можда неће ни бити потребе да се организује.

-  У сваком случају  "На раскрсници без путоказа" је твој најбољи роман, без премца.

-   То си рекао и за претходни.

-   Али тада се још није појавио овај. Видећеш, мора добити НИН - ову награду као најбољи романа године.

-   Немој да ме завитлаваш. Како кад га нико није предложио?

-   Ево ја ћу да га предложим, пошто и појединци могу то да учине.

-   Ни то не би вредело. У жирију седе моји познаници, да не кажем  бивши пијатељи. А пријатељства, као што је познато, престају кад се људи упознају. Уосталом, ја имам чудну нарав да никога не вучем за рукав и не нудим се као оне посленице најстаријег заната, трећеразредне, уличне врсте, чак и не зовем поново онога кога сам једном звао на мобилни, а он ми се није могао или није хтео одазвати, мада на дисплеју има податак да сам га звао. А и шта ће ми било која награда? Паре ми нису потребне, а и морао бих да се појавим на некој свечаности, тамо да тандарам неке стереотипне, ступидне  бесмислице, е да би моје комшинице и друге пријатељице и познанице, мислећи да је то комплимент, коментарисале да у природи изгледам лепше него на екрану, занемарујући при томе да ли су ишта чуле и разумеле од онога што сам рекао. Неки би се опет нашли позваним да оцењују да ли сам бољи или гори од овога или онога, односно где ми је место на њиховој, личној ранг листи тркача литерарног крос контрија!   Шта ће ми то? Знаш, мени је прилично добро и овако како ми је, без превише експонирања.

-  Их, бре Маки, ти баш не мењаш ћуд...