Неки моји читаоци ми постављају питање: о чему се ради у твом новом роману "На раскрсници без путоказа" који ускоро треба да изађе из штампе? То је једно од оних питања која су ми често била постављена и на која углавном нисам налазио једноставан одговор. Не знам како се у томе сналазе други писци али мени никад није било лако да одговорим кратко и јасно на једно тако просто питање. Ипак, да покушам.
Негде сам прочитао да се немачки филозоф Јохан Готлиб Фихте ( Johann Gottlieb Fichte, 1762 - 1814) ни најмање није устручавао да напише како је бити карактер и Немац једно те исто. То је разумљиво, обзиром на време у којем је живео и стварао. Његови чувени Говори немачкој нацији имали су за циљ да улију самопоуздање сународницима, како би их надахнуо за пружање отпора Наполеоновој најезди. Дакле, да је живео у време у којем се одвија радња овог романа можда би другачије размишљао. Мада сумњам. Ни током Другог светског рата Немачкој није недостајало филозофа, па ипак. У свакој случају, пошто је фабула овог романа инспирисана стварним догађајима тежио сам више документаристичкој прози, него фикцији. Према томе, надам се да ће непристрасан читалац, пошто прочита ову књигу, моћи да се сложи са мном ако са више аргумената него Фихте, напишем да је бити племенит и Србин једно те исто. И то не само са историјског него и са личног становишта, као унук и син, пошто су и мој деда Милан и отац Симеон Смуков погинули у Првом, односно у Другом светском рату, али оба на својој земљи, као бранитељи, а не нападачи.
Ето о томе се овде ради. Мада ни цитирано становиште Фиктеа не доводим у питање, обзиром на карактер "нашег Швабе", млађаног Ханса Грубера, његовог односа према вољеној девојци Бојани, али и школским друговима, Србима, са којима је стасавао. Њега према њима и њих према њему.
М.С.
