“Драматично и реалистично, водећи читаоца из једне у другу исповест... адвокат Марко Смуков у својој књизи говори о истинама и лажима, злочину и казни... Нису то сувопарна бележења једног адвоката, већ убедљива слика нарави нашег човека са свим његовим слабостима.”
| Подаци о књизи | |
| Наслов | Ликови насликани збиљом |
| Издавач | Народна књига - Алфа |
| Година | 2001. |
| Број страна | 135 |
| Формат | 21 cm |
| Писмо | латиница |
| Куповина | |
Вук је прокламовао начело – пиши као што говориш, а писац Смуков – пиши како мислиш и живиш, односно како си живео и проживео, па га је и књижевна критика представљала писцем такозване документаристичке прозе. Још пре десетину година, 6.септембра 2002. г. у „Новостима“, песник, писац и књижевни критичар, Васа Павковић је о овом аутору, између осталог, писао: „Смуков као сведок увек пише занимљиву исповест из стварног живота“.
То док је писао у трећем лицу, а познато је да и тада сваки писац, желео то или не, пише и о себи. Шта онда рећи о овом роману писаном у првом лицу и под пуним именом и презименом самог писца?
Уосталом, зар и славни синеаста Хичкок није говорио да је драма стварни живот из којег су искључени само они досадни елементи.
- Ако желиш да сазнаш шта она о теби стварно мисли, спомени јој неки њен недостатак;
- Ако желиш да нека твоја тајна доспе у јавност, реци жени да је то само за њене уши;
- Неке жене немају среће зато што за њом јуре у штиклама;
- Паметна девојка која зна шта хоће, понаша се као да то не зна;
- Најпаметнија је девојка која то вешто скрива;
- Ако за њим јуриш у штиклама то може бити разлог што не успеваш да га стигнеш.
