Svako svoju pricu da isprica
“Ево још једне занимљиве збирке прича коју потписује Марко Смуков! После романа Маријана, писац се окреће краћој форми и наизглед лаганијој и необавезујућој тематици која се бави наравима и карактерима обичних и необичних људи. Свако од њих прича своју причу, дакле, уверљивости и живости приповедања доприноси прво лице...”

Из рецензије уредника

"Писац је овом књигом успео да превазиђе самог себе и свој често експлоатисан манир да својим јунацима препушта одлучујућу, наративну улогу. Како и сам назив каже, у овој књизи сваки лик добија прилику да исприча своју причу, са свог субјективног становишта и онако како он види догађаје у којима је био главни актер, односно посматрач. Али не ради се само о томе да штиво оваквом нарацијом постаје занимљивије, а излагање уверљивије.

Изузетност оваквог начина је што сваки лик, причајући своју сопствену причу, то чини на свој начин, својим речима, са сопственог становишта онако како он види свет око себе, обзиром на своје животно искуство, особине свога карактера и сопствени ниво образовања. Тако ова књига постаје галерија сваковрсних живописних слика које као да су вековима чекале да их неки аутор оживи, да им реч, могућност да нам се представе. Ако се у некој од тих прича и сами нађемо у нешто искошеној, комичној пози, не треба да за то кривимо писца. Можемо само да му будемо захвални на оштром оку и изванредно изабраном углу снимања. Снимао нас је онако како нас је затекао и изненадио, тачније како смо му дозволили да нас види.

Занимљивости доприноси карактеристичност да се ниједна прича не завршава у оној равни у којој почиње. Напротив, као да се возите правим путем, па се одједном појави окука иза које вас задиви још лепши и заводљивији хоризонт. Неочекивано сјајан и привлачан. Дакле, негде на половини, а најчешће при самом крају, долази до изненадног обрта, који ће читаоца да изненади, раздрма, растужи, али најчешће насмеје. Некад чак и до суза. Као репрезенте у том смислу издвојила бих приче, „Психијатар“, „Адвокат“, „Парничар“, „Зубобољац“..."

Марина Млађеновић

 

Реч аутора

Према изводу из рецензије уреднице издања књиге "Свако своју причу ... да исприча" Марко Смуков ..." се бави наравима и карактерима обичних и необичних људи. Свако од њих прича своју причу, дакле, уверљивости и живости приповедања доприноси прво лице, али и неизбежан коментар писца који са великом љубављу и разумевањем представља своје јунаке."

Са оваквом оценом могао бих се сложити али само делимично, јер ја не стојим иза онога што чине и причају моји јунаци. То су њихове приче, а не моје. Ја јесам аутор али моје ауторство се своди само на одабир занимљивих случајева и угла посматрања, па снимања онога што нас окружује, што се око нас догађа, а да тога извесно нисмо ни свесни. Или одбијамо то да приметимо, а поготово да му дамо такав значај да би се о томе написала једна оваква књига.

А ето, та књига се нашла у библиотеци Америчког универзитетског цента у Берклију, што је мене наравно веома изненадило, јер нисам ништа учинио да би се тако нешто десило, а не верујем да је томе допринео, на било који начин, ни мој издавач, јер се он није потрудио ни да се та књига, нађе у продаји. Наиме, кад је лист "Глас јавности" објавио о томе врло ефектно срочен чланак, са фотографијом моје маленкости у гро плану, уследили су бројни коментари на Интернету са питањем читалаца где се може купити та књига пошто је у књижарама мојег издавача, а самим тим и дистрибутера, није било могуће наћи. На моје инсистирање где нестаде та књига од издавача добијам одговор да је у њиховом магацину у Батајници дошло до поплаве, па да су уништене многе књиге. Изгледа нека селективна поплава, пошто су "уништене" највише тражене и најпродаваније књиге, а ипак опстале оне које су имале слабију прођу на тржишту књига.


Опширније...

 

Подаци о књизи
Наслов Свако своју причу... да исприча
Издавач Народна књига - Алфа
Година 2002.
Број страна 187
Формат 21 cm
Писмо латиница
ISBN 86-331-0748-1
Куповина

Случајан избор књиге

Loz trece izdanjeШта све можеш кад искрено волиш?

Одговор на ово питање даје овај роман искушења, која непокореним заљубљеницима испоставља њихова непредвидива судбина, на увек актуелним беспућима и животним раскрсницама без путоказа. Мање о рату, а више о миру као сјајном тепиху љубави, националне толеранције и људске солидарности, у који су вредне ткаље источиле очи своје да би затим преко њега загазила прљава војничка чизма. Са апсурдном, нацистичком намером да широм света спасава оне своје сународнике којима је та врста спаса била тако добро дошла као кад би рибу извадили из мора, па је оставили на песку да ужива у благодетима сунчевих зрака. Илија Марковић о томе кратко, сажето каже“Упомоћ! Спасавају ме“. А да ли су ти спашени, после таквог, нетраженог спаса, могли и од кога да затраже помоћ или нешто сами да учине за себе у ратном беспућу у којем су се нашли – тешко.

У свакoм случају рат није доминантна тема овог романа. Пре би се могло рећи да је то прича о љубави, о љубави о каквој се углавном само сања, без потенцијала, али изгледа и прилике, тачније неопходности да се овако изрази. Дакле, ако није стављена на овакво искушење, без обзира на ниво снаге која је подржава, остаје непримећена, тако да је ни сами актери, понекад, нису свесни. А она би да се реализује, упркос свим околностима и непремостивим препрекама, што само доказује да човек заиста може све ако хоће. А Ханс и Бојана су хтели баш то немогуће, рушећи све флоскуле у смислу да је љубав као ватра – без хране се гаси. Или она – далеко од очију далеко и од срца и сл. Због овакве љубави вредно је родити се, проживети свој живот, па о њој нешто и написати, прочитати...

Да ли заиста Бог мотри у интервалима? Да ли му је потребан одмор? Или мотри само оне, на друштвеној лествици важније, па њих све по заслузи награђује или кажњава, а на младе и заљубљене као што су Бојана Петровић и Ханс Грубер не обраћа пажњу? Бар да их тако и други остављају на миру. Али не. Већ током XIX а затим XX века, па и даље све до данашњих дана и сами смо сведоци све већег уплитања државе у живот појединца. Надали смо се да ће то да прође са одласком на сметлиште историје диктаторских режима, комунизма и нацизма. Није прошло. Слободан индивидуализам као бескористан или чак штетан и даље изгледа нема шансе. Зато је ово проблем, вечито актуелан.

Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?

Афоризми

- Ако си слеп од љубави, ожени се, прогледаћеш;

- Боље је спавати под ведрим небом, него са јежом под истим јорганом;

- У браку је као и у спору пред судом - једна страна је увек незадовољна;

- Ако је превише волиш ожени се њоме, мање ћеш је волети;

- На питање зашто се тако висок и крупан, оженио малом и ситном, одговара да је од два зла бирао мање

М.С.