Марко Смуков

   Не очекуј оче да ћу да те волим само због тога што си искористио тренутак слабости моје мајке, па себи приуштио часак уживања у сладострашћу, а затим све то заборавио.

   Не очекуј оче да те поштујем због богатства које си стекао захваљујући својем вероломству, забораву, безобзирности и недостатку поноса.

   Не очекуј оче да ћеш добити сина сада када је он више потребан теби него ти њему, пошто двадесет година ниси пожелео да га имаш.

   Неко други оче, неке друе вере и нације, мене је малог и нејаког, учио да пливам, да возим бицикл, проводио бесане ноћи поред моје боелесничке постеље, док сам се, опхрван менингитисом борио за живот, па кога онда треба да волим?

   Не надај се оче да ћеш преварити Бога и заслужити вечно блаженство, тако што ћеш грешити, а затим признати грехе и покајати се, па измолити опроштај, као да је рај клуб успешних трговаца.

 (Копилето)     

Према извештају са Интернета "home/bestseler 01.11.04 top lista najprodavanijih knjiga u oktobru... 10. Tabu Marko Smukov, IPS Mamut - Beograd."

O тој књизи писао је "Глас јавности", "Блиц" и неки други листови. Књижевни критичари су се различито изјашњавали. Док су неки налазили да је књига "на ивици порнографије", мада нема скаредних израза, који се могу наћи и на ТВ, "Политика" је 19.октобра 2004., уочавајући суштинску поруку овог исповедног дела објавила опширан, уравнотежен  чланак под насловом

ШТА ЈЕ ТО СРЕЋА

доносећи дословно уводне, пркосне напомене Стефана, Снежане и Стеле, "Еросове копилади, неукротиве":

-   Ми волимо кога хоћемо, не мрзимо никога,

-   Ми радимо оно што желимо, не гледамо шта раде други,

-   Ми живимо живот, не призивамо смрт,

-   Ми не крадемо, оно што немамо то нам и не треба,

-   Ми можемо све, не морамо ништа,

-   Ми живимо данас, не занима нас шта је било и шта ће бити,

-   Ми немамо све што волимо, па волимо оно што имамо,

-   Ми уживамо, не бринемо бриге,

-   Ми господаримо собом, не потчињавамо друге,

-   Ми обуздавамо жеље, па немамо проблеме,

-   Ми живимо своје животе, не мешамо се у туђе,

-   Ми смо срећни, јер смо тако хтели,

-   Ми смо Еросова копилад, неукротива,

-   Ми не лажемо, мачку називамо мачком (J' apelle un shat un chat)

"Политика" препознаје недоумице аутора и између осталог доноси: "Да ли је апсолутна, ничим непомућена слобода, ограничена само слободом других могућа, овде и данас. занимљиво је питање које аутор поставља. Такође он се пита да ли је бити срећан ствар сопствене воље и одлуке! Зашто смо обавезни и како можемо да  будемо срећни, не због свог егоизма, него због оних који нас  воле! Како је могуће  усрећити себе усрећујући другу блиску особу..."

Пошто је ова тражена књига распродата тако да је више нема у продаји питање које тренутно себи постављам је: да ли штампати друго издање или је у електронском облику, преко Инернета,  ставити на располагање читаоцима да је бесплатно преузимају и читају?

Марко Смуков

-  Здраво Смуки стари друже. Управо сам прочитао твој најновији роман "На раскрсници без путоказа".Баш си неуморан. Свака ти част.

-  И шта кажеш? Знаш да твоје мишљење изузетно ценим. Једино си ти знао да будеш сурово искрен и објективан.

-  Полако бре момчино стара. Прочитао сам га тек први пут. Остаје ми да се поново вратим и овог пута да га пажљиво, реч по реч, исчитам нарочито имајући у виду до сада недовољно у нашој литератури пласирану тезу о племенитости Срба, коју истичу сви странци који овде дођу и боље нас  упознају. Само наши ствараоци као да се те наше сјајне особине - стиде. Од Краљевића Марка и његовог Шарца само инсистирамо на пијанчењу ("пола пије пола шарцу даје") и ратоборности ("Ако не знамо да радимо умемо бар да се бијемо").Ако пажљиво прочитамо роман "На раскрсници без путоказа" увидећемо да је племенитост наш најлепши бренд и да са више разлога него Фихте ("Немац, значи карактер")   можемо рећи: "Србин, значи племениост".Како су само несебично становници села Дубљанци после оног пожара помагали свога мештанина, јединог Швабу међу Србима, а како им је он то узвратио. Па, ипак Срби нису гајили мржњу према младом Немцу, његовом сину, Хансу, који је рођен и стасавао међу вршњацима Србима, па прихватао све наше најлепше особине тако да нас је чак у много чему позитивном и премашио. Зато ово није роман задојен национализмом, а камоли шовинизмом. Напротив, показује и доказује да стасава генерација цивилизованија и племенитија од својих предака.

- Ето зашто ја ценим твоја луцидна запажања. Али зашто то говориш мени који сам и сам тога свестан.

- Па зато да ме позовеш кад буде организована промоција где бих могао све ово и још што шта другог да истакнем.

-  Важи ако буде организована. Можда неће ни бити потребе да се организује.

-  У сваком случају  "На раскрсници без путоказа" је твој најбољи роман, без премца.

-   То си рекао и за претходни.

-   Али тада се још није појавио овај. Видећеш, мора добити НИН - ову награду као најбољи романа године.

-   Немој да ме завитлаваш. Како кад га нико није предложио?

-   Ево ја ћу да га предложим, пошто и појединци могу то да учине.

-   Ни то не би вредело. У жирију седе моји познаници, да не кажем  бивши пијатељи. А пријатељства, као што је познато, престају кад се људи упознају. Уосталом, ја имам чудну нарав да никога не вучем за рукав и не нудим се као оне посленице најстаријег заната, трећеразредне, уличне врсте, чак и не зовем поново онога кога сам једном звао на мобилни, а он ми се није могао или није хтео одазвати, мада на дисплеју има податак да сам га звао. А и шта ће ми било која награда? Паре ми нису потребне, а и морао бих да се појавим на некој свечаности, тамо да тандарам неке стереотипне, ступидне  бесмислице, е да би моје комшинице и друге пријатељице и познанице, мислећи да је то комплимент, коментарисале да у природи изгледам лепше него на екрану, занемарујући при томе да ли су ишта чуле и разумеле од онога што сам рекао. Неки би се опет нашли позваним да оцењују да ли сам бољи или гори од овога или онога, односно где ми је место на њиховој, личној ранг листи тркача литерарног крос контрија!   Шта ће ми то? Знаш, мени је прилично добро и овако како ми је, без превише експонирања.

-  Их, бре Маки, ти баш не мењаш ћуд...

Књига је свет који те зове да му се придружиш,

Књига је живот плус који чека да га проживиш,

Она је доказ да се само једном не живи,

Него да се живи онолико живота колико је написаних и прочитаних књига,

Та чаробница ти пружа могућност да у старости будеш млад и снажан,

а у младости искусан и мудар,

Да спокојно заспиш кад на починак пођеш под теретом брига,

Она је добра и кад је лоша јер те чини срећним кад схватиш,

како си био на ивици понора, а ипак си успео да у њега не упаднеш,

Нема сигурнијег прибежишта него што је књига

Она је цветна оаза са бистром питком водом која, у сивој, непрегледној  пустињи,  у загрљај жељно шири своје мајчинске руке  за изгубљене уморне и жедне, залутале намернике,

Филм, телевизија, позориште, радио и сви ини медији само су деца књиге,

Сви они од мајке књиге потичу,

без те мајке и њених идеја ни њих не би било,

Само књига заслужује хвалу што је чаробан свет који нас окружује и што нам се животи умножавају, ујвишестручују...

Хвала јој! -:)

Марко Смуков