Марко Смуков

Уважавајући мишљење књижевног критичара који је написао да је "...Смуков писац који као сведок увек пише занимљиву исповест из стварног живота," не смем да разочарам.  Држаћу се  истине, реалности света који нас окружује, а које понекад нисмо ни свесни. И то реалности живота нас самих, а да и не говоримо оних око нас, које постајемо свесни тек кад нам се на ту стварност укаже, што уосталом и јесте, или барем треба да буде, сврха књижевности. Следствено томе, становиште да књижевност није невина, него је кривац и да треба да то да призна сама себи, било би основано само ако бих покушао да вас заваравам. Да се поигравам са вашим поимањем истине и реалности, а да то у овом уводу не назначим.

Напротив,  пошто овај роман није игра, а  мој кредо је истина али и занимљивост пре свега и поврх свега, поставља се питање шта је то што може бити занимљиво, а из стварног живота? С тим у вези позивам се на мајстора драме, као што је славни синеаста, Хичкок, који каже да је драма уствари живот из којега су искључени само они досадни елементи.

Као што се може видети драма кроз  коју су прошли главни јунаци овог романа, Бојана и Ханс, је таква да и нема никаквих досадних елемената које би било потребно искључити. Напротив, уважавајући оно мишљење да је досада гора и од насиља, можда сам и превише сажимао, па није немогуће да ће се понеки читалац осетити ускраћеним за неке појединости.

Е сад , поставља се питање у чему је особеност ове фабуле због чега би завређивала пажњу читалаца? Пошто увек пишем онако како тренутно мислим и осећам, без унапред разрађеног плана радње, понекад сам чак изненађен оним што сам написао, па и ганут до суза! Као да је то креација неког другог, мени непознатог ствараоца! Дакле, тек кад је дело завршено могу, мада само донекле, да одгонетнем шта сам то желео и хтео да кажем? И какав је смисао свега тога.

Према томе, одговор који желим дати има сврху да и мени самом, као аутору, разјасни ту недоумицу. Од како постоји писана реч литература је пуна драматичних, осујећиваних и на све могуће, једва појмљиве, начине онемогућаваних љубави између мушкарца и жене. Али љубав ово двоје младих се издваја због тога што су те препреке, које им испоставља судбина, обоје свако на свој начин савлађивали, не штедећи своје животе.

Чудно је што су упорно веровали у немогуће да би на крају и то немогуће постало могуће.

А то што се у тексту помињу и ратна збивања не значи да је ово роман о рату, дакле о теми о којој је већ и превише писано, тако да и не би имало ишта ново да се напише. Уверавам вас да је рат само стицај тешких искушења за заљубљене,  неопходан декор, сценографија што би рекле филмаџије, а суштину ће свако моћи сам да открије по сопственом нахођењу.

М.С.

"Италијански кроз хумор" је књига шала и вицева писана у форми двојезичног упоредног текста на српском и италијанском језику. Пошто се нова знања увек лакше прихватају кроз шалу или кроз учење које има шаљиву и опуштену ноту, ова књига је формаирана управо на тој основи. Читаоци ове књиге ће се на првом месту забављати њеним текстовима, али кроз њих и учити језик и повећавати речник новоусвојеним речима из ове књиге.

"Мисли су послушне, осећања нису. Из те чињенице резултирају за њих нерешиви проблеми главних ликова овог романа, посебно Милоша и Светлане. Нарочито што се тиче Милоша. Његов разум му сигнализира једно, осећања сасвим друго, различито од првог. Једном превагу односе мисли, други пут осећања. На тај начин у његовој психи стално се одвија тај некад тихи, али најчешће врло буран сукоб између две опције: волим не волим, желим не желим, хоћу нећу. И кад је већ превагу однело оно нећу помаља се оно друго, супротно од тога –хоћу!

И то одмах, сада и овде.

Са мислима је лако. Оне иду тамо куда их усмеравамо. Напротив, осећања су тврдоглава, каприциозна и снажна. Насупрот мислима она воде нас, а не ми њих. И кад испунимо оно што нам налажу наша осећања углавном следи кајање. Шта ми је то требало?

Осећања се хране очекивањима. То значи почивају на нади. А нада је готово увек фатаморгана. Она је варка. Лаже нас да иза линије хоризонта постоји врло доступан привлачан свет, нама намењен. Треба само коракнути и досегнути га. Али до границе хоризонта никад не успевамо стићи, јер хоризонти се смењују, иза једног следи други, исто тако варљив као и први, тачније онај претходни, јер ниједан није први нити постоји, нити је могућ последњи. Само бескрај, пуст, сив и недовољно добар за нас. Не задовољава наша осећања, очекивања, а замагљује мисли. Збуњује. Убија напокон и наду која, као што је познато, умире последња. А не може се рећи да нада умире пре нас, јер то је немогуће. Ако умре нада и ми смо мртви. После наде нема више ничега. Не остају чак ни илузије. Јер нада и илузије су сестре близнакиње.

 Као и Арсеније Божовић (MySpace.com - мајстор кик-бокса (master of kick-boxing) Best authors - Paulo Coelho, Wilbur Smith, David Morrel and Marko Smukov) о литерарном стваралаштву писца Смукова признајем да имам најбоље могуће мишљење. Али ипак ћу настојати да не будем превише субјективна. Јер за разлику од других читалаца пратила сам изблиза његов рад, па ми је тако познато да неке романе пише годинама. Тако роман «Раскрсница без путоказа» већ шест година никако не успева да приведе крају, а и припрема трећег издања «Лоза», по којем треба да почне снимање ТВ серије, јер већ је са продуцентима закључио уговор по којем им уступа ауторско право, одузела му је половину текуће године. Зато изненађује да је, у међувремену, најновији роман дијалога «Где је Лана» успео да напише за мање од три недеље!