Марко Смуков

Чланак који сам на овом мом сајту објавио јуче као приказ романа који се припрема "На раскрсници без путоказа" већ је изазвао неке различите реакције, па се тим поводом поново оглашавам овим текстом, а на исту тему.

Пре свега полазим од онога што знам, видим и чујем, а то је да страни туристи у приличном броју хрле у Београд. Хвале се да се овде лепо проводе, да су свуда лепо дочекани, пресретани љубазношћу наших људи, спремних да помогну. Карактеристичан је случај када су страни извештачи нашег врхунског тенисера, Новака Ђоковића, грешком означили као "хрватског" такмичара, а он то пропратио толерантним коментаром: све је то исто.  Па што да то и не истакнемо? Зар да се помиримо са оним стереотипима ограничених и неуких, или само необавештених,  страних умова, који о нама шире неистине. И то не од јуче. Још је Черчил трубио како смо ратоборан народ, да смо преко Гаврила Принципа изазвали Први светски рат и смрт милиона људи, а да и не говоримо о овим деценијама иза нас. А увек смо се само бранили. Па ни то онолико и у оној мери у којој смо, обзиром на своју снагу, могли. Није нам било дозвољено. На крају се они који су "победили" уз помоћ страних сила, без стида, бусају у прса како су нам дали "по носу"! Још убијају нашу невину нејач, па крију своје злочинце који остају некажњени, јер они који су тамо дошли да примају огромне плате, како би нас штитили док су нама везали руке,  не налазе доказе. Није их брига.

Дакле, мој роман се бави племенитошћу и храброшћу из љубави али не као неком ексклузивном, српском врлином. То сам налазио и у Тајланду, на Далеком истоку и о томе писао у роману "Старац и сунце", па дакле то не може бити национализам, шовинизам... Племенит човек никад није и шовиниста, па чак ни националиста, а камоли "оправдано осветољубив" како Бернар Кушнер и њему слични, оправдавају некажњене злочине над невином српском децом убијеном у Гораждевцу,  на Косову.

Бити племенит насупрот таквим околностима је за понос, него шта.

М.С.

I passeggeri di un areoplano, guardando fuori dai finestrini, si accorgono che uno dei motori e' esploso. All' improvisso esplode anche un altro motore e le hostess non sono piu' in grado di controllare il panico dei passeggeri.

Il capitano esce della cabina di pilotaggio e inizia a rassicurare tutti che non c' e' nulla di cui preoccuparsi. I passeggeri sembrano rilasasrsi e si siedono di nuovo ai loro posti. Il pilota estrae diversi pacchi da sotto i sedili e li da' ai membri dell' equipaggio. Notando le sue mosse, uno dei passeggeri chiede:"Ma quelli non sono paracadute?"

Il pilota risponde affermativamente e il passeggero continua: "Ma lei aveva detto che non e' era niente di cui preocuparsi!"

"Infatti - risponde il pilota mentre un terzo motore smette di funzionare,- non c'e' nulla di cui preocuparsi. Aspettate qui e rilassatevi, noi andiamo a cercare aiuto."

***

Путници на једном авиону, гледајући ван кроз прозоре запазише да је један од мотора експлодирао. Изненада други мотој је исто експлодирао  и стјуардесе нису биле способне да за дуже време задрже контролу над паником која је захватила путнике.

Пилот изађе из пилотске кабине и крене да улива самопоуздање путницима уверавајући их да нема разлога за бригу. Путници се умирише и опуштени поново седоше на своја седишта.

Пилот подигне неколико пакета испод седишгта и подели их члановима посаде. Гледајући њихове покрете, један од путника запита: "Нису ли то падобрани?"

Пилот одговори потврдно и путник настави:"Али ви рекосте да не треба да бринемо о било чему."

"Јесте - одговори пилот док је и трећи мотор престао да ради  - нема због чега да се брине. Чекајгте овде и опустите се, а ми одосмо да потражимо помоћ."