Марко Смуков

О чему се ради у том твојем роману "Лоз", кад је толико тражен код читалаца? Да ли се то о чему пишеш стварно догодило? Која је основна идеја тога дела? Та и слична питања су она са којима се свакодневно суочавам при сусрету и комуникацији са читаоцима. 

Морам признати да нисам у трену успевао да нађем адекватан одговор, па одлучим да се у том смислу потрудим овако, писменим путем.

 Да прво покушам са одговором на последње питање - која је основна идеја тога дела? Скоро сам читао да неки умови и данас, после толиког протека времена, поставаљају питање: шта је то Кафка хтео да нам каже својим романом "Процес"? Која је основна идеја тога дела? Прагматичаре, људе стварносно програмиране не задовољавају толико бројни прикази те књиге. Они очекују јасне, логичке закључке, исказане читким, свакодневним језиком. Дакле, траже немогуће од текста који се обраћа субјективним осећањима имашти читаоца више него његовом интелекту.

Да ли се то о чему пише "Лоз" стварно догодило? Да, заиста се догодило, самим тим што је написано и објављено, а уз то су ранија два издања распродата. Зар то није догађај? Дакле, да се није догодило не би било ни написано, па ни читано. Него, да се не заваравамо, они који постављају то питање желе уствари знати да ли сам фабулу измислио или само хроничарски представио догађаје. Али зашто бих измишљао кад је стварни живот инвентивнији и од најбујније маште? Дакле, сам живот је драма, па је довољно изоставити само оне досадне елементе и ево га дело занимљиво за читаоце. Према томе, заслуга аутора је само да из мноштва догађаја који нас окружују изабере и укаже на оне који су занимљиви и имају одређени смисао. Да наведу читаоца да се одлучи где ће да смести своју личност, којег јунака ће да воли или мрзи, да одлучи како би се сам поставио у описаној ситуацији.

Тако долазимо до првог, најтежег питања на које треба одговорити. О чему се у роману ради? Е, на то питање одговорити у неколико речи не само што није лако, него је можда чак и немогуће. Јер ради се о истини да живот убија. Сам себе. Ништа није потребно, па ни могуће предузети да би тај кобни исход био избегнут. Пре или каснсије живот ће убити самог себе, а лудост је покушавати то да се промени. Уместо тих сизифовских напора, упутније је само наћи своје зрнце среће у хаосу који нас окружује. А постати или остати срећан могуће је тек ако се избегне несрећа, до које долази кад наступи пораз као последица наших упорних, а узалудних покушаја да досегнемо немогуће.

Преостаје нам само да се угледамо на децу, њихова раздрагана, насмејана лица. Како су ти мали људи срећни, неоптерећени прошлошћу. Не знају ни ко су ни шта су. Не пада им на памет да постављају панична питгања: куда плови брод у који смо сви укрцани? Бити дете без обзира на животно доба - ето решења. И ослободити се илузија да иза овог хоризонта постоји неки други, бољи и лепши.Јер, "...ако негде и постоји град са улицама поплочаним златом, то злато није намењено теби. Ти ћеш и поред тога остати гладан..."    

Викторија:

..."после ко зна које по реду испијене флаше шампањца, Зоран рече Жићи:

- Никад нећу моћи да заборавим какав си ми добитак приуштио. И то баш сада, у правом тренутку, кад сам остао декинтиран и го као црквени миш...

- Добро, али ти си одиграо ону одлучујућу улогу, а затим ангажовао мајсторе, па организовао и надгледао адаптацију...

- Ма, није то ништа.Ја ипак остајем и даље твој дужник. Не знам како да ти се на прави начин одужим.

- Како не знаш кад имаш тако лепу и згодну жену, -одвали Жића и оста жив, гледајући мутним, полупијаним погледом Данијелу, која је опуштено лешкарила на самом крају кревета.

Настала је злослутна тишина, која је потрајала. И кад је већ изгледало да ће доћи до свађе или ко зна каквог финала, Зоран отвори уста, цедећи са задршком реч по реч, свеједнако зурећи пожудно у мене:

- Па и твоја је лепотица, прва лига...

- И онда шта чекамо - викну нестрпљиво Жића.

- Скидај се -заповеди Зоран својој жени.

Што се мене тиче није ни било потребно да ми неко каже шта ми ваља чинити, а не морам ни да наводим да сам у томе стриптизу била најревноснија и најбржа. Најспорија је, погађате, била Данијела.Она као да није могла да схвати да је будна и да се то стварно догађа. Очигледно је то за њу била новост, нешто сасвим неочекивано, што је мене само додатно палило. Јер је у ту сцену улагала много више него нас троје, у сваком случају више него ја и Жића, који смо већ, као што сам навела, имали та свингерска искуства.

Док смо тако узајамно јахали једни друге, пруи чему сам ја, природно, бирала Зоранову близину, његове удове и додире, Данијела је била далеко уздржанија, па је Жића морао да се добро потруди како би је загрејао и овлажио. Али, што ме је изненадило, та жена се при томе припијала уз мене! Њен језик сам, спонтано и као случајно, осећала сад на једном, сад на другом делићу свога тела! Дакле, то је то."