Марко Смуков

Поводом чланка "Да се разумемо: био сам бог!", који је "Политика" објавила 18.ов.м упутио сам редакцији допис "Срамне лажи Јова Капичића" и био пријатно изненађен што је мој омиљени лист тај  текст, који је садржавао и бројне замерке уредништву, ипак објавио, скоро без икаквог скраћивања! То се зове коректан однос листа према својим верним читаоцима. Јер новине се и штампају због нас, читалачке публике, зар не?

Још више сам изненађен реакцијом бројних познатих и непознатих особа које су ми се јављале телефоном или мејлом и изражавале ми своје одушевљење тим мојим дописом, што само показује да та тема о невероватним мучењима неистомишљеника, али и хиљада потпуно невиних,те о  срамотним лажима, којима се то покушава негирати, није потиснута у заборав. Реаговао је и господин Станко Стаменковић аутор чланка "Да се разумемо: био сам бог!" поруком на мом сајту www.markosmukov.com, где између осталог пишe: "Претпостављао сам да ће многе преживеле људе са Голог отока потрести Капичећеве изјаве, али такође верујем да управо објављивање оваквих ствари може да допринесе отварању разговора о Голом отоку и његовим жртвама. Пре свега да би се чуо и глас жртава."

И шта се догодило? Чуо се глас али не жртава него њиховог џелата! Господин Југослав Ћосић на ТВ Б=92 нашао је за сходно да позове баш Јова Капичића, пред којим није показао онај ниво храбрости и самоупоуздања на који смо навикли, када је тај водитељ у питању. Напротив, пред Капичићем се понашао као смерно ђаче пред строгим професором. Али зато је "професор" био крајње, непримерено арогантан, па кад год му водитељ помене оптужбе за батинање, плане и просто се издире на новинара:"Па, да ли сте ви нормални!" И то "да ли сте нормални" понављало се током целог интервјуа кад год се помене могућност тортуре на уклетом острву. Пошто су се та мучења: превоз у мрачној утроби брода званог "Пунат" без ваздуха. воде и набацаних несретника једних преко других, батинања, пљувања и сваковрсна понижавања, ипак догађала, излази да је то и по критерију самог Капичића  нешто ненормално и људском поимању невероватно.

И на крају шта се догодило? Нису се испунила очекивања господина Стаменковића. Није се чуо "глас жртава". Напротив, тек сада после свега људи постављају питање: шта се заиста догодило? Ето зашто није чудно што је у Немачкој порицање холокауста санкционисано као  кривично дело, кажњиво затвором. Иначе, би се вероватно и тамо нашао неки Капичић, који је измакао правди, па се тобож ишчуђава: да ли сте ви нормални!

И заиста је врло чудно да држава, на терет пореских обвезника. исплаћује неку новчану накнаду заточеницима Голог отока, (ја ту сићу нисам тражио нити примио, јер своју младост не продајем у бесцење), чиме признаје да су људи тамо мучени и да је то било неоправдано, а човек који тврди да је све то организовао (читај - скривио), јер је био "бог", ипак остаје некажњен! Чак вероватно ужива пензију оних изузетно заслужних! То заиста тешко да је нормално.Чудна нека држава... 

 Марко Смуков

Међутим, када се брод после скоро целоноћне пловидбе, напокон зауставио и утихнули бродски мотори, одјекнула је невероватна бука из хиљаде грла:"Тито Партија! Тито Партија! Тито Партија!...

Клицање невероватно сложно и громогласно!

Где ли су нас то довели? Зар су то затвореници? Зар су то непријатељи, издајници свога народа и отаџбине? О чему се ради... Па ово овде нису кажњеници него тешки и заклети титоисти...

Пошто се напокон преко спуштених мердевина попео на палубу, запахнуо га је хладан и свеж приморски ваздух који је удахнуо пуним плућима и тек тада угледао невероватан призор: гат је био од дебелих дрвених дасака дугачак око стотину метара, а мршави, сунцем и ветром опаљениих, мрких лица, сви обучени у старе војничке униформе, стари кажњеници били су постројени у два реда.  Између тих редова трчали су из утробе теретног брода изашли изнемогли и бледи нови затвореници, док су их ови стари постројени ударали рукама уз невероватно громогласне повике:

"Уа банда, уа банда! Удри банду, удри банду!"

И ударали су крвнички. Као да им од тога живот зависи. Ако не баш живот онда излазак на слободу -сигурно, одједном је синуло Милошу, одлучном да тих стотинак метара погнуте главе што брже протрчи како би примио што мање удараца.

Али врага! Онако сагнуте главе није у први мах ни приметио да се на крају тога кратког строја наставља други, дугачак више од километра кривудав као црна змија у контрасту са тлом од голог, белог камења, све до врха брега. Дакле, мора се под батинама, а узбрдо! 

Прескачући преко них старијих, болесних и изнемогли, који су попадали под теретом батина, Милош је већ окрвављеног носа грабио узбрдо што је брже могао. Међутим, док су неки од тих старих кажњеника, батинаша, ту вероватно и њима самима мрску тортуру над новопридошлима отаљавали под морањем само реда ради, ударајући трчеће несретнике тек овлаш шаком, други су се баш иживљавали ударајући песницама, најјаче што је могуће и то не одозго него одоздо, да поткаче по лицу, по зубима, по носу, преко очију...

Пошто је Милош брзо трчао да би та тортура што краће трајала, неки су то приметили па су се припремили да га што суровије дочекају, чак упозоравајући оне друге:

"Пази овог клинца. Мисли да се извуче брзином. Удри банду!", па су га дочекивали ударцима песнице одоздо, испод сагнуте главе, преко лица обливеног крвљу...