понедељак, 10 мај 2010 13:42
Марко Смуков
Данас, нашавши се у граду, изненада се решим да одем пријатељима у посету, па како нисам понео ни једну своју књигу за поклон, одлучим се да једну од најновије две "Лоз", треће издање или кратак роман "Где је Лана" купим у некој од најближих књижара. Продавачица погледа у компјутер и рече:"Имали смо те књиге али нема их више..." "Шта распродате су?" - питам ја али уместо одговора добијам само немушто слегање раменима!
Обратим се издавачу питањем зашто ажурно не снабдевају књижаре мојим књигама и добијам одговор да су обуставили даље достављање нових наслова тим књижарама зато што не плаћају за раније испоручене и продате књиге.Тако ми је постало јасно зашто од књижара уместо одговора "рапродато" добијам немушти, непотпун одговор "имали смо али немамо више..." Мада се нисам представио, однекуд су закључили да им не одговора признање да су књиге продате, јер онда се подразумева да је дошло време да се новац од те продаје достави издавачу.
Зато поштовани читаоци, имајући то у виду најбоље да било коју од мојих књига, коју намеравате да купите, потражите непосредно од мог издавача Прометеј - Београд, Прве пруге 43, телерон 011/31-943-70 или путем компјутера преко www.knjizara.com, односно од било које књижаре коју можете наћи на нету.
М.С.
Последње ажурирано уторак, 29 јун 2010 13:09
недеља, 11 април 2010 13:40
Марко Смуков
Интелигентна девојка Марија Миладиновић је на мом сајту www.markosmukov.com поводом чланка "Како до читаоца" поставила коментар у којем луцидно закључује да писац, Марко Смуков, не имитира велике писце, који непотребно преопширно пишу, што уважавам као тачно. А и зашто бих. Гледао сам на ТВ неку анкету међу ученицима где клинци листом протествују што им се као обавезна лектира намећу класици, па издвајају роман Лава Толстоја "Ана Карењина" као најдосадније штиво. Заиста, можда не би било лоше да наше просветне власти мало размисле да ли су та класична ремек дела прикладна савременом, младом нараштају, који стасава уз цртане филмове, компјутерске игрице и уопште текстове који пиштољски прецизно погађају у средише мете. Брзо, кратко и јасно! Ето зашто сам дошао на идеју да напишем роман "Где је Лана" који помиње и Марија Миладиновић, а који се састоји само од дијалога и одмах је распродат у свакој књижари у којој се појавио. Нека читатељка је видим на сајту www.knjizara.com и у рубирици препоруке читалаца поводом романа "Где је Лана" отишла чак тако далеко да пледира за тим да се и уџбеници пишу у истом стилу, како би се учило на занимљив начин, кроз забаву. Заиста, да ли је могуће учити, васпитавати и у моралном смислу подизати младе, али то чинити на начин да им буде занимљиво, а тиме и пријемчиво? С тим у вези да се вратим Лаву Толстоју за којега су Руси својевремено говорили да је други цар у земљи. Са уживањем сам читао сва његова дела мада "Хаџи Мурат" није могао да ме заинтересује, па сам, у складу са Борхесовим саветом његовим студенгтима: "Ако вас неко дело не заинтересује оставите га. Не поводите се за славом аутора", ипак одустао од читања и те књиге великог писца. Према томе, остављајући по страни историјски значај дела литерарног генија, као што је Толстој, слажем се са ставом савремених ученика да су као обавезна лектира, ипак превазиђена. Деци треба дати нешто што ће их заинтересовати и причинити им задовољство. Јер учити под морањем је не само несврсисходно, него је можда чак и немогуће. Дакле, на крају увек се поставља једно те исто питање: да ли едукација неминовно мора да да буде тешка и досадна? Знам једног писца, добар човек, али невероватно досадан. Жали се да ни његова жена ни син јединац не желе да га слушају. Каже, зевају чим заустим нешто да кажем. Нарочито га боли што син избегава сваки разговор са њим: "Кад му приђем у трпезарији он бежи у дневну собу, ја за њим у дневну, он шмугне у своју и закључа врата, ја лупам и инсистирам да ме саслуша, припретим да ћу му ускратити џепарац ако не отвори врата, он откључа али побегне на терасу. Ја за њим на терасу, а он шчепа јакну и побегне из стана..." Ето и тај човек одлучи да напише књигу, коју вероватно ни његова жена ни син неће узети да прочитају. И дај боже да је прочита још неко осим њега, самог. Неко рече да је досада гора и од насиља. Ја бих рекао да је досада већ сама по себи једно тешко насиље. Реинкарнација - да или не? Кад данас у новинама прочитам текст "Владичански дворови као дедињске виле", "Парче неба на земљи", "Изграђено, па од верника ограђено"... не могу, а да се не запитам: да ли је нашем богу, таквом каквим га приказује наша вера, милије то расипништво у сврху луксуза повлашћених владика, него да је тај новац искоришћен за помоћ гладнима? Какво је то извитоперено хришћанство и коме је потребно такво расипништво, осим угојеној црквеној хијерархији. Ето тим поводом сам се сетио Лава Толстоја и његовог схватања да нам црква и попови, као посредници између нас и Бога, савршено нису потребни. Можда ми њима, да би и даље живели паразитски, јесмо, они нама, барем мени - говорим у своје име, нису. А верујем у Бога којем се понекад скрушено у себи помолим. И он ми је безброј пута у животу помогао, па и у оним ситуацијама које су изгледале безнадежне, као да ми нико и ништа не може помоћи. А Бог ми је помогао. Пошто нисам политичар не патим за популизмом усуђујем се рећи да у цркву не идем, а забранићу и својим синовима да ми кад умрем доводе попа или попове, који ће изнад одра за дебеле паре, да ми држе опело и читају молитве у које ни сами не верују. Јер боравио сам извесно време на Далеком истоку, мало сам проучавао будизам, мада нисам постао будиста, верујем у карму и реинкарнацију али не и овима што варају и пљачкају наивне, позивајући се на Бога, успут силују дечицу, па на све начине опструирају и одуговлаче кривични поступак против њих покренут, а после се хвалишу како су ослобођени, мада не зато што не би били криви или у недостатку доказа, него обуставом кривичног прогона - због застарелости (?!)! Коју су сами својим спретним махинацијама, избегавањем судских позива и одлагањима претреса, проузроковали! А сама црква ништа против њих не предузима! Е па ето - њима не верујем. Опростите ми на искрености, што признајем да сам од оних који су научили да мисле својом главом, а не да слепо верују у оно што им се проповеда. И натура као опште прихваћена догма. М.С.
Последње ажурирано уторак, 13 април 2010 07:19
|
субота, 17 април 2010 14:25
Марко Смуков
Уз прво издање: "Необичним сплетом догађаја, које само живот може да 'намести', један лоз повезаће судбине и драме неколико породица - раздвајајући оне који се не воле и повезујући друге који су љубав заслужили." (Ана Пековић) Уз друго издање: "Да је, како је писао Црњански,'случај највећи комедијант у свету' показаће и ова прозна књига Марка Смукова. У шуми великог града и шуми живота, 'деца апсурда' јунаци овог узбудљивог романа, настоје да досегну просторе среће, односно да оваплоте властиту представу о животу који је потпун само када је заснован на љубави као темељном полазишту. А како су Смуковљеви јунаци упорни борци, њихове судбине увек бивају опредељене ка страдању и емотивним губицима. Бивајући, дакле, јунаци који пате, они настоје да избегну замке судбине, људску пакост па и идеолошко-политичке условљености и да им се супротставе највећом силом коју поседују: вером у снагу младости, душевну чистоту и правичан, повољан исход." (Милета Аћимовић Ивков) "Један од главних јунака Милош, у поглављу 'Апсурд' којим се у посмртном говору опрашта од своје контроверзне љубавнице, коју под пљуском кише нико није дошао да испрати, према интерпретацији писца даје антологијски текст о љубави, животу и смрти, тако да се може сврстати у најлепше естетске и филозофске текстве, остајући у оквиру лепе књижевности, чак и кад се говори о ружним животним појавама." (Симо М. Турудија) "Смуков као сведок увек пише занимљиву исповест из стварног живота." (Васа Павковић "Новости" 6. септембар 2002.) "Животни мото писца Смукова је увек био исти: 'Према добром добар, а ни са ким зао.' На овом начелу заснивају се и сва његова књижевна дела. Ваљда због тога у његовој прози нема злочинца који не заслужује, ако не помиловање, онда барем неку врсту разумевања. Аутор сматра, на основу вишедеценијског искуства, да није лако разлучити ко је одговоран за зло." ("Политика" 29. јануар 2007.) "Смуков је богато правничко искуство, лепим стилом, успешно, преточио у литературу, кроз ликове као што је остарели пензионер, који се у дотрајалом оделу и само са једном пртеном торбицом, после пола века, враћа из далеке Аустралије у родну земљу. Богати синови неће да га приме, сиромашна ћерка и зет га примају са одушевљењем..." ("Глас јавности" 5. март 2004.) Реч аутора уз треће издање: Моје најбоље књижевно дело? Не знам. На то питање неки други писци, кад вреднују своја сопствена дела, можда могу да одговоре, ја не могу. Поштујући суд читалаца могао бих рећи да су међу најбољима можда "Табу", "Залутали у сопственом привиду", "Трапез", дакле неко од оних која су распродата, тако да их више нема у књижарама. Ипак, само "Лоз" је доживео, ево, већ треће издање... Дакле, можда. Процените сами. (Аутор)
Последње ажурирано субота, 24 април 2010 06:36
недеља, 04 април 2010 06:43
Марко Смуков
Коме се у својим делима обраћа писац? Самом себи, оном будућем? Могуће. Један књижевник на питање новинара шта чита у последње време, рече да чита своја сопствена дела."Шта заборавили сте шта сте написали?" "Ма не, читам своје, сопствене књиге јер су то најбоља књижевна дела, ремек дела..." одговори човек. Мислио сам - нарцисоидан тип. Али не. Убрзо сам се уверио да заиста и сам, читајући оно што сам ко зна кад написао, доживљавам неочекивано узбуђење, некад да прснем у смех, да ми ударе сузе, да се сав најежим! Невероватно! Јер то је ипак фикција или мој сопствени доживљај, мој свет, моја истина... Стварност како је ја видим, како сам је ја видео. Па да ли су нам онда уопште потребни читаоци? Јесу. Јер ја читајући своја дела не бих могао да доживим толико уживања да нисам при томе свестан да то исто или слично доживљава и неки мој читалац. Један, два, више њих, стотине, хиљаде, милиони? Е то је већ оно што није одлучујуће битно, осим ако није у питању материјални интерес или незајажљива сујета. А јагма за новцем као и за славом је већ болест, покушај хватања и заробљавања илузија. Тако је једна славна глумица добила дословно хистерични напад када јој је нека шалтерска службеница отворено рекла да је не препознаје, да чак за њу није ни чула. Дакле, за моје сопствено уживање у мојим књигама неопходни ми је уверење да то исто доживљава још неко. Зато кад намеравам да нешто напишем замишљам се у положају мог потенцијалног читаоца. И никад не грешим, што показује чињеница да је највећи број мојих књига - распродат. Мада сам већ унапред знао да те књиге, ма како добро биле написане, неће бити и награђиване. Не рачунам при томе оне награде које сам добијао, а прошле су незапажене. Јер игнорисао сам књижевне фараоне који одлучују о најзначајнијим наградама, а они то не толеришу. Свете се. Као и она филмска дива која пада у ватру кад се нађе нека обична, шалтерска службеница која јој одбруси да је не препознаје и да за њу никад није чула. Утеха ми је сазнање да ни Достојевски никад није добио никакву књижевну награда, као ни Толстој којега су предлагали за Нобелову, али му је ипак нису дали. Биће ипак да је издавачима важно да за ауторе имају писце који су добијали неке од престижних награда. Али онда се поставља питање шта сами у том смислу педузимају? Имао сам издавача који је годишње издавао преко четир стотине наслова. У том мноштву, где уредници издања поштено признају да рукописе које одобравају за шампање нису ни читали, могао је бити запажен само неко ко је већ постао славан, да би се онда писало о томе о којем су већ писани хвалоспеви. Чисто зихераштво. Код мањих издавача није проблем у том уском кругу бити запажен, али се мора поставити питање онда зашто су мали, зашто нису порасли? Можда су превише бојажљиви, стидљиви, као да им је једина брига да се не огреше о неко правило, да не штрче. А добра књига ипак није чедна "лепота девојка" из народне песме, која смерно на кућном прагу чека да се појави или не појави просац. Јер видим да ни онај пререкламирани писац, проглашаван за оца нације, не може без рекламе, ни данас после толико година нападне, свеприсутне промоције, па је један дневни лист из дана у дан објављивао и његову слику и слику и прилику његове последње књиге. А ја ћу, ево, драги читаоци, само да вам јавим да постојим и да моја најновија књига "Лоз" треће издање, понављам треће издање (некад ми је та напомена да је у питању поновљено издање била пресудна да бих се одлучио за куповину одређене књиге), на тих четирсто страница доноси више догађања него целих четрдесет књига неких других писаца. А та догађања у том мојем роману "Лоз" треће издање. нису сама себи сврха. Имају свој смисао и своју сврху, ту где су и таква каква су, па отворите ту књигу не бојте се. Мада и саме корице могу можда да вам кажу нешто од онога што би вредело да чујете и доживите, да вам и пре него што сте заронили у саму фабулу, испричају суштину приче. И зар то није жеља свих нас да, макар тако виртуелно, проживимо више паралелних живота? Па ето вам прилике, проживите још понеки живот више од оног који вам је судбински предодређен. П.С. Нова књига "ЛОЗ," треће издање као, прикладан поклон и по лепоти корица, по занимљивости и читљивости текста, по већем броју страница и трајности њене вредности може се наћи у књижарама: 1. Стубови културе, 2. Цептер, 3. Иницијал, 4. Дерета, Кнез Михаилова и Баново брдо, 5. Семлин Арт. Булевар КА и Земун, 6. Српска књижевна задруга, 7. Службени гласник, 8. Делфи у СКЦ и другде... М.С
Последње ажурирано понедељак, 12 април 2010 05:31
|
