Марко Смуков

Само је тихо, будући да је био сасвим сам, да између њега и покојнице није било више никога, почео да јој шапуће свој посмртни говор:

" Као што има анђела светлости тако је, можда још и више, идола од блата. Ни ја ни ти нисмо ни једно ни друго. Само људи. Обична деца апсурда. Волели смо и живот и слободу, а то не може да се конзумира заједно. Једно ограничава друго. У твојем случају чак слобода искључује  живот. У мојем живот ограничава слободу. Ја сам изабрао живот на уштрб слободе, а ти си живот подредила слободи. Тачније, трампила си живот за апсолутну, ничим спутану слободу.

Била си легендарни Робин Худ, Еротске шуме. Узимала си од оних, од којих је и требало узимати, да би давала онима којима си мислила да је требало дати. Кажњавала си оне за које си налазила да је требало казнити и награђивала друге за које си сматрала да заслужују да буду награђени. То је била твоја етика којој си остала верна до краја. Водила си неку своју борбу за хуманост, на неки себи својствен и својим моћима доступан начин. Истеривала неку своју специфичну правду...

Није сасвим лако живети. Умрети је далеко лакше. А човек може самоубиство извршити и на посредан, индиректан начин, свесно се излажући опасностима, што у сваком случају значи да нас је живот превазишао. Да га нисмо разумели, па ни прихватили. Одбацујемо га у тренутку када се осећамо лишени илузија и јасноће. Кад се у сопственом животу осећамо као странци. Од тренутка кад ме је покосила вест о твојој чудној смрти, па до овог часа, био сам под пресијом размишљања о теби али и о себи, па сам закључио да си ти луцидно схватила да је бесмислица узалудно се борити за годину или две краћег или дужег битисања на планети, будући да у сваком случају све пролази и да мора проћи, па онда чему? Зар у понижавајућој заблуди да управљамо својим животима, који су у ствари само ситни лозови на бесмисленом рулету званом борба за опстанак. У сваком случају и по било коју цену!

Не знам да ли то значи да почињемо да верујемо у апсурдност егзистенције, те да с времена на време подлежемо тежњи да се што пре напусти једно несхватљиво стање. Јер једина дилема коју нам намеће живот јесте да ли из његове апсурдности да побегнемо у наду или у самоубиство, па било оно непосредно или посредно? И шта ми преостаје ако захваљујући разуму закључим да је нада фатаморгана, а смрт ништавило. Где је тада излаз?

Ако са места на којем се сада налазиш, можеш ову своју сахрану да видиш, познавајући те, предпостављам да ћеш бити задовољна, одсуством било каквог кичерског пренемагања. Боље што ти на испраћај нису дошли они који би ожалошћеност морали да глуме уз огроман ментални напор. Мени се баш овакав испраћај свидео и кад би то било могуће за себе бих наручио исти овакав.

Само не знам како да наручим овакву упорну и обилну кишу.

Која би растерала све оне извештачено ожалошћене, а оставила само оне којима је до посмртног испраћаја искрено стало.

Срећом овде сам потпуно сам. А било би ми тако мучно да се на овој сахрани појавио неки назови песник који би, са много пригодне патетике, изрекао ону отрцану фразу да и "небо плаче за драгом нам покојницом". Тек да се овде окупило мноштво као што није, мени би киша добродошла да закамуфлирам ове сузе које нисам могао да обуздам. Да не изазивам чуђење јер нисам глумац и ово није никакав театар. Са овом кишом на лицу имао бих изговор зашто морам да употребим марамицу. А то што сам без кишобрана и покисао до голе коже, баш ми одговара. Данас ја нећу да ми буде лепо. Данас кад се опраштам од тебе желим да трпим, да осећам дословно и физички бол. Ако већ не могу на крсту разапет да будем и да у томе нађем утеху и задовољење, хоћу да будем покисао до голе коже. И да цвокоћем од хладноће. Кад ми је усуд већ послао ову кишу као минимум добродошле невоље, хоћу да је проживим што интензивније и до самог краја. Овог привременог. А што се тиче оног коначног, који је тако неминован и сасвим известан, питам се само чему све ово што му претходи ? Зашто је потребно, неки мисле чак пожељно, пролазити кроз све то. Да би напокон доспели тамо где сви одлазе. Као да смо у некој чекаоници и само чекамо да наиђе жељени или нежељени воз који ће нас одвести у једно велико ништавило.

Зато ћу одавде полако, ногу пред ногу, отпешачити до куће. Како бих на себе примио сваку хладну кап кише, која ми је тако великодушно додељена. Можда чак и зарадим неку упалу плућа, па ево мене код тебе.

Заклињем се да ћеш у мојем сећању живети све док и ја сам живим, курвице моја вољена, опсесијо апсурдна. Енигмо нерешива...Доследна и часна. Поштенија од многих такозваних поштених. Чуднија од свих седам светских чуда заједно. Витеже мој светлости и таме, врлине и порока...

Једина коју је било могуће и волети и мрзети, истовремено.

Обично се каже да ђаво не би био ђаво ако не би изгледао као анђео. А ти си ми доказала и да анђео понекад изгледа као ђаво."

Пошто се вратила из купатила, још увек влажна и склиска од млечне емулзије, којом се, како рече, обавезно маже после сваког купања, да би очувала мекоћу и свежину своје коже, пре него што би се опружила на кревету поред Милоша, расчешљавајући своју дугу косу, седећи поред малог тоалетног сточића пред огледалом, окренута Сивчеву леђима, девојка свога партнера, неким притворно нехајним тоном, пита:

-   Да ли ти нешто значи име Полина Санкорини?

-   Не, зар би требало нешто да ми значи? - чудио се Милош.

-   Добро, а Пола Вајда?

-   Милош из лежећег положаја на кревету се диже у седећи, па прилично збуњен рече:

-   Откуд ти познајеш ту особу?

-   Па вероватно отуд што је то моја мајка. Зар је тако чудно познавати своју мајку? - настави сасвим мирно, чак немарно, Марија.

Милошу се пред очима указа давнашња слика са лучког пристаништа у Ријеци, његова средњошколска, велика љубав Пола, нешто старији мушкарац, Италијан, којег Милошу претставља као свога мужа.

-   Io sono Roberto. Мени бити драго... - рече странац пружајући Милошу руку.

Преслатка, отприлике двоипогодишња девојчица која тога човека ословљава са "папа" трупкајући нестрпљиво ножицама испред непознатог, мази се, говорећи му: Papa, paparino mio, tirami su. Онда тај човек махне Милошу у поздрав, девојчицу диже себи за врат, после чега они одлазе у брод за Венецију, а Пола свога екс љубавника пита како му се свиђа девојчица. Пошто он рече да је прелепа, Пола му добаци:

- То је твоје дело, твоја ћерка... - па и она уђе у брод, који убрзо затим креће, остављајући за собом бели, пенушави траг на модроплавој површини мора, док у Милошевим ушима остаје да звоне речи: твоја ћерка, твоја ћерка,твоја ћерка...

Затим се одлазећи брод смањује и нестаје, да би на хоризонту напокон од њега остала само бела тачка, са највећом тајном Милошевог дотадашњег живота.

Док је Марија наставила и даље да рашчешљава своју косу пред огледалом, Милош скочи из кревета, на брзину навуче кошуљу и панталоне, назује ципеле, као папуче, а кравату смота у џеп сакоа и брже-боље напусти собу, без поздрава и без речи.