Марко Смуков

Уважавајући мишљење књижевног критичара који је написао да је "...Смуков писац који као сведок увек пише занимљиву исповест из стварног живота," не смем да разочарам.  Држаћу се  истине, реалности света који нас окружује, а које понекад нисмо ни свесни. И то реалности живота нас самих, а да и не говоримо оних око нас, које постајемо свесни тек кад нам се на ту стварност укаже, што уосталом и јесте, или барем треба да буде, сврха књижевности. Следствено томе, становиште да књижевност није невина, него је кривац и да треба да то да призна сама себи, било би основано само ако бих покушао да вас заваравам. Да се поигравам са вашим поимањем истине и реалности, а да то у овом уводу не назначим.

Напротив,  пошто овај роман није игра, а  мој кредо је истина али и занимљивост пре свега и поврх свега, поставља се питање шта је то што може бити занимљиво, а из стварног живота? С тим у вези позивам се на мајстора драме, као што је славни синеаста, Хичкок, који каже да је драма уствари живот из којега су искључени само они досадни елементи.

Као што се може видети драма кроз  коју су прошли главни јунаци овог романа, Бојана и Ханс, је таква да и нема никаквих досадних елемената које би било потребно искључити. Напротив, уважавајући оно мишљење да је досада гора и од насиља, можда сам и превише сажимао, па није немогуће да ће се понеки читалац осетити ускраћеним за неке појединости.

Е сад , поставља се питање у чему је особеност ове фабуле због чега би завређивала пажњу читалаца? Пошто увек пишем онако како тренутно мислим и осећам, без унапред разрађеног плана радње, понекад сам чак изненађен оним што сам написао, па и ганут до суза! Као да је то креација неког другог, мени непознатог ствараоца! Дакле, тек кад је дело завршено могу, мада само донекле, да одгонетнем шта сам то желео и хтео да кажем? И какав је смисао свега тога.

Према томе, одговор који желим дати има сврху да и мени самом, као аутору, разјасни ту недоумицу. Од како постоји писана реч литература је пуна драматичних, осујећиваних и на све могуће, једва појмљиве, начине онемогућаваних љубави између мушкарца и жене. Али љубав ово двоје младих се издваја због тога што су те препреке, које им испоставља судбина, обоје свако на свој начин савлађивали, не штедећи своје животе.

Чудно је што су упорно веровали у немогуће да би на крају и то немогуће постало могуће.

А то што се у тексту помињу и ратна збивања не значи да је ово роман о рату, дакле о теми о којој је већ и превише писано, тако да и не би имало ишта ново да се напише. Уверавам вас да је рат само стицај тешких искушења за заљубљене,  неопходан декор, сценографија што би рекле филмаџије, а суштину ће свако моћи сам да открије по сопственом нахођењу.

М.С.

Нисам репортер па бих себи дозволио слободу да не наводим податке: кад, где, ко и сличне. Моја скромна жеља је да пажњу читаоца усредсредим само на једну појединост која је мене импресионирала.

Наиме, ради се о некој ТВ емисији која нам предочава тешку ситуацију људи погођених недавним поплавама. Приказане су тешко оштећене куће у које њихови власници још увек не могу да се врате, упропаштен намештај и покућство. Ти несрећници су добили од државе помоћ од по педесет хиљада динара. Скромно, зар не? Па ипак нико од њих не рече да је то мало. Напротив, изражавају своју захвалност што их се друштво сетило док су у невољи. Што нису сами и напуштени.

Једна жена рече да се захваљује и не каже држави, него "добрим људима", па додаде:

-   Неко је то морао дати да би смо ми добили.

Напокон да се чује нешто разборито и поштено, што охрабрује. Наш народ је престао да доживљава државу као неког милосрдног деда мраза. Све што се добије мора неко негде и да заради. Пошто држава не привређује не може ни да даје. Оно што држава даје угроженима неко је њој морао дати.

М.С.

( Политика, 5.август 2010.)