Галерија - Марко Смуков

"Мисли су послушне, осећања нису. Из те чињенице резултирају за њих нерешиви проблеми главних ликова овог романа, посебно Милоша и Светлане. Нарочито што се тиче Милоша. Његов разум му сигнализира једно, осећања сасвим друго, различито од првог. Једном превагу односе мисли, други пут осећања. На тај начин у његовој психи стално се одвија тај некад тихи, али најчешће врло буран сукоб између две опције: волим не волим, желим не желим, хоћу нећу. И кад је већ превагу однело оно нећу помаља се оно друго, супротно од тога –хоћу!

И то одмах, сада и овде.

Са мислима је лако. Оне иду тамо куда их усмеравамо. Напротив, осећања су тврдоглава, каприциозна и снажна. Насупрот мислима она воде нас, а не ми њих. И кад испунимо оно што нам налажу наша осећања углавном следи кајање. Шта ми је то требало?

Осећања се хране очекивањима. То значи почивају на нади. А нада је готово увек фатаморгана. Она је варка. Лаже нас да иза линије хоризонта постоји врло доступан привлачан свет, нама намењен. Треба само коракнути и досегнути га. Али до границе хоризонта никад не успевамо стићи, јер хоризонти се смењују, иза једног следи други, исто тако варљив као и први, тачније онај претходни, јер ниједан није први нити постоји, нити је могућ последњи. Само бескрај, пуст, сив и недовољно добар за нас. Не задовољава наша осећања, очекивања, а замагљује мисли. Збуњује. Убија напокон и наду која, као што је познато, умире последња. А не може се рећи да нада умире пре нас, јер то је немогуће. Ако умре нада и ми смо мртви. После наде нема више ничега. Не остају чак ни илузије. Јер нада и илузије су сестре близнакиње.

-  Љубав не настаје, него се рађа. Оно што настаје током времена је сурогат љубави. Ватрица која тиња. На њој се не можеш опећи али ни огрејати;

-  Зевање реално или метафорично, ако баш и не убија љубав, сасвим извесно означава почетак њеног умирања;

-  Буди паметан само ако баш мораш, али никад не показуј жени до које ти је стало да знаш и оно што је она хтела да остане сакривено;

-  Кајање ти не гине ако причаш из пристојности, само да не би ћутао;

-  Уравнотежен брак често настаје тако што сваки супружник подједнако упорно вуче на своју страну;

-  Да није просипао глупости не би оставио трага иза себе, залутао би, па не би могли да га нађу;

-  Не би знали да је фајронт да им полицијске палице не покаују колико је сати;

-  Питали ленштину зашто ништа не ради, а он одговара да нема дозволу за рад;

-  Вреди ли да муж има своје ја и ако му се женино више исплати?

-  Новац има душу, лепи се уз оног ко га воли, а бежи од других који га радо и лако дају за ствари, које су им драже...

М.С.