"Народна књига" је објавила изванредну прозу Љермонтова „Херој нашег доба", коју сам са изузетним уживањем читао давно, пре пола века, па је то било једно пријатно подсећање.
Међутим, ту сам наишао и на део текста који ми се учинио веома актуелним, а то је песимистички закључак главног јунака Печорина који гласи:
„Ето вам људи! Сви су они такви: знају од раније све рђаве стране неког поступка, помажу, саветују, чак га одобравају, видећи да је други излаз немогућан, а после перу руке и окрећу се с негодовањем од онога који је имао храбрости да узме на себе сву тежину одговорности. Такви су они сви, чак и најбољи, најпаметнији".
Да ли је потребно објашњавати због чега сматрам да ово запажање од пре сто седамдесет година одсликава нашу, актуелну политичку сцену? Или ко је ко? Ко, „видећи да је други излаз немогућан" налази храбрости „да узме на себе сву тежину одговорности" да би нас свет прихватио, да бисмо добили стране кредите, да би нам били отписани дугови и тако даље... Једном речју, да би нам свима било боље.
И обрнуто, ко је тај ко зна све „рђаве стране неког поступка" прво га одобрава, а затим без имало моралних скрупула напада и критикује, додворавајући се онима који су му слични: траже повећање плата, траже бољи живот, траже брзе реформе, али само пасивно из прикрајка посматрају исход борбе између те две концепције или чак „подмећу клипове у точкове" оних који нешто и предузимају.
Хоће ново, али да се не замере старом. Не знаш шта је мучније: све то гледати и слушати или о томе писати.
Зато овим завршавам.
Био бих срећан и задовољан ако сам успео да наметнем тему за размишљање. То би била сасвим довољна сатисфакција за некога ко је без политичких амбиција, али му није свеједно где ћемо се наћи сутра.
