Свака телевизијска емисија оставља неки конкретан утисак. Наметне неки закључак. После получасовне емисије "Читач" на трећем ТВ каналу, од 23. маја, стиче се утисак да књижевно дело може да буде уметност или бестселер. Да једно с другим не може!
Наиме, експерти за књижевност, сложно, без изузетка, критички се изјаснише о "такозваним" књижевницима, који објављују "такозвана" књижевна дела. Један од њих поштено рече да "нажалост" или "срећом" није ни читао књигу о којој се изјашњава!
Реч је о књизи књижевнице, која је именована, (а да није интервјуисана, нити на било који начин укључена у ту расправу о свом стваралаштву!), а њено се литерарно чедо, "без уметничке вредности", продаје у тиражу од по хиљаду примерака седмично! Ништа ново.
Та подела на популарна дела, а "без уметничке вредности" и она друга уметнички вредна, а досадна, траје већ деценијама. То је неки стереотип, за којим се, скоро без изузетка, поводе и сви наши медији. А Луис Хорхе Борхес ("Борхесов речник"), страна 184 односно 266 пише: "Писац треба да пише да би обрадовао свог читаоца" и "Читање о којем не преовладава задовољство није корисно. Због тога сам говорио својим ученицима: Ако вас нека књига не заинтересује, одмах је оставите. Не поводите се за славом аутора". Не видим да би у таквом схватању познатог књижевника нешто могло бити спорно.
Према томе, ако се нека књига тако масовно продаје, претпостављам да је обрадовала читаоца и да је читање такве књиге представљало задовољство за њега. Наравно, себи за утеху, они који сматрају да је добра, уметничка вредна, само она књига која се са напором чита, рећи ће да широкој читалачкој публици недостаје књижевна култура. Није ваљда?
Намеће се утисак да је водитељ бирао сам сагласне саговорнике, који ће својим изјавама потврдити већ припремљену, и у штампи унапред најављену тезу. Помињало се ту и незнање, "неписменост", "аматеризам" тих "такозваних" књижевних стваралаца. Пензионера који долазе из других професија. Невероватно.
Као да је реч о егзактној науци! Како би ту тек прошао Филип Вишњић, па Јаков Игњатовић и многи други. А затим, зашто ТВ водитељ не би поразговарао и са неким од књижевника аутора чија дела су омиљена код читалаца, па и са неким од тих читалаца, који траже те занимљиве, а "уметнички безвредне" књиге. Гледаоци би тада имали потпуну информацију, уместо једноумља старог више од пола века.
Ја и даље остајем убеђен да књижевно дело може бити и уметнички вредно, али и занимљиво. Да једно не искључује друго. А ствар је писца да досегне оба та квалитета. Ако је талентован, наравно. И ако при писању мисли и на свог читаоца, а не само на оне који одлучују о наградама.
