Деценијска доза апсурда нас чека. На помолу је нова реприза фарсе из Рамбујеа већ у септембру, ако и пре тога не груне нова "олуја". Признајемо да нема правде у међународним односима, а ипак се и даље у ту врсту правде, која нас је већ безброј пута изневерила, поуздајемо. И шта онда? Лажимо се, лажимо се и даље! Јер како то мислимо да насупрот удруженим светским жандармима пружимо заштиту и помоћ својим сународницима тамо где су угрожени? Зар као и 1995. негде другде?
Све ми се чини да крволоци већ оштре своје сабље, нестрпљиви да поново руше, пале, пљачкају и убијају. А све то - некажњено! Не заборавимо - за март 2004. још нико није одговарао као ни за убијање наше деце на купалишту, ратара на њиви... То су оне заштићене зоне у џунгли где се звери слободно крећу док су људи у кавезима. Тамо за најкрвавије злочине нема доказа, јер и они ретки сведоци смртно страдају, а прети се чак и њиховим породицама, деци... Омерта.
Шта је на видику ја не видим, само наслућујем. А то што наслућујем није сјајно, ни мало није сјајно. Зато боље да то задржим за себе. Само немојмо се заваравати: то што не дозвољавамо да нас уцењују неће проћи некажњено. Јер закључили смо да нема правде, то нам и наше искуство говори, па и да се одрекнемо чланства у ЕУ не би нас оставили на миру. Као да не видимо шта се свакодневно око нас догађа са такозваним "одметнутим" (одметнутим - од кога?) нацијама.
Баш чудно неко време у којем живимо. Свој интимни свет можемо да бирамо али не и време у којем на свет долазимо и из њега одлазимо...
М.С.
