Ових дана две промућурне, младе девојке, Ивана и Јелена, крећу у реализацију своје пословне иницијативе пружања хостелских услуга преноћишта намерницима који допутују у Београд или су само на пропутовању кроз наш главни град. А кренуле су од нуле, јер никакав почетни капитал нису имале, осим скромне уштеђевине од свега 200 евра! Власник стана у центру, после извесног колебања, јер премладе су, пристао је да им уступи свој стамбени простор, а оне ће њему закупнину плаћати сукцесивно од прихода који буду остваривале...
Криза, криза, е па шта је, ако ј' криза није лав, не боји се ко је млад, здрав и предузетан. Напротив, да није кризе која је захватила издавање станова у закуп, можда не би ни успеле да изнајме стан по за њих прихватљивој цени!
Ове две лавице на прагу живота нико није у стању поколебати. Нису читале Џона Фухрмана. ни Џона Мадесона, ни Џоша Билингса, те писце сам ја читао, а Ивана је само разговарала и разговарала са мном, па је тако схватила да побеђујемо упорношћу, да је потребно као поштанска марка држати се уз неку идеју све док те не одведе тамо где си наумио. И напокон: ако се бојиш одбијања скрећеш са свог, одабраног пута, али то избегавање препрека, одбијања, не само што води на странпутицу, него што је својеврсна иронија и на тој странпутици највероватније чекају нова осујећивања, нове препреке које треба савладати...
Битно је само као и у пливању прво научити држати главу изнад воде, а затим тек кад стекнеш искуство наставити пливати од једног места до другог, па низати рекорде.
Ивани и Јелени срећан подухват!
М.С.
