Било је то давно кад сам уочио да је питање - "зашто" нешто што ме деградира, пре свега у својим сопственим очима. Био сам млад и зелен, али већ тада сам схватио: ако она почне да изговара оно банално "ти си диван, сладак младић, усрећићеш неку добру девојку", прекидао сам је и одлазио, без речи. Не треба мени објашњење зашто је почела са том тирадом. Који ће мени њена утеха. Ако жели да прекинемо везу више није важно због чега. Та њена жеља је већ разлог сама по себи. Други разлог ми не треба.
Није било ни једног раскида због којег бих пропушио, пропио се, патио... Шта, тобож било ми је свеједно? Младићу који још испитује домете своје привлачности то не може да буде свеједно. Али био сам свестан да треба да наставим свој живот и то дружећи се и даље сам са собом. А то не би било могуће ако престанем да поштујем самог себе. Зато сам своје мисли управљао на неке пријатније теме, будио у себи неке друге сјајне емоције и никад нисам погрешио. Нема те неприлике која се не превазилази свесним настојањем, судбина се побеђује ниподаштавањем, чак презиром свега неповољног што покушава да нам наметне. Зато то код мене нема шансе никаква малодушност, депресија, очај...
Могу да гарантујем: никад нећете имати прилике да доживите како са глупим изразом лица постављам то ступидно питање - зашто? Одговор на то сувишно питање увек могу да нађем у самом себи, зато га и сматрам сувишним. А ако је случај такав да га не налазим ни у свом свету - молим. Радије ћу остати у неизвесности него да себе доводим у незавидан положај постављајући то неразумно питање, на које, уосталом, не желим ни да одговарам, па немојте ни ви мени да га постављате. Боље вратите се себи и размислите, па ће се и могући одговор појавити. Зато сам ту сувишну, глупу, чак иритирајућу реч - зашто - избрисао из свог речника...
М.С.
