У неким емисијама сам гледао како се мајке америчких војника, погинулих током рата у Ираку, жестоко обрушавају на све оне који аргументују бесмисао те оружане интервенције. Следствено томе, као син палог борца НОБ-а, могло би се очекивати да се и ја сада борим за очување угледа његовог врховног команданта.
Али зар да затворим очи, па да гледам? Пре свега, из данашње перспективе може нам Титово време изгледаги као златно Периклово доба, али само ако смо селективног памћења. Ако сметнемо са ума да се тада лако, боље рећи - лакомислено живело на обилним зајмовима, којима су нас, из својих, познатих, нимало алтруистичких разлога, кљукале западне силе. Још је Тито био жив кад је дошао тренутак за наплату тих дугова, што се огледало у дугим, редовима за кафу, бензин, режима пар-непар и сл. Последица Титовог задуживања је и ово што данас преживљавамо.
Када је дошло до побуне студената, велики манипулатор им се приклонио. На речима је уважио све њихове захтеве, дао крупна обећања која никад није испунио, а није поднео ни оставку коју је обећао ако обећано не испуни. Исто и што се тиче Голог отока и тамошњег пакла. Признао је да је било и неоправданог прогона невиних, чак у процентуално веома великом броју, а да ли је икога од тих несретника рехабилитовао, обештетио? Али где би нас одвело набрајање свих "благодети" које нам је приуштио Јосип Броз.
Ипак, тешко је не одреаговати на допис "Кад се прича о Титу, ја салутирам", што је "Политика" у овој рубрици објавила 16.јула. Аутор те речи приписује Чарлију Чаплину, при чему није на одмет подсетити да је тај "геније филмске уметности", са огромним искустом у кловноским улогама био опчињен свим живописним ликовима у белим оделима или китњеастим, кичерским униформама. Сетимо се само његовог "Великог диктатора". Уосталом, Чаплин није прошао кроз голготу Голог отока, а као ни многи други у цивилизованим земљама, није могао ни претпоставити да се тако нешто догађа у срцу Европе половином двадесетог века.
Марко Смуков ("Политика" 21.јула 2011.)
