Марко Смуков

Нисам заплакао последњих пола века, а данас, овог јутра, 21.августа 2010.  - плачем. Гледам на ТВ "Флешденс" и плачем! Стидим се што плачем, самом себи не могу да признам да заиста плачем, а ево желим то да напишем. Баш зато што се стидим, да бих се тога стида ослободио, кад покажем да и то могу. Да се откријем пред свима вама, мојим драгим, вољеним и поштованим читаоцима. Ето нисам јуначина, слаб сам, плачем.

А и зашто да се јуначим? Баш ме брига шта ће ко о мени да мисли. Читавог живота сам живео за друге. Бринуо како ће да ме приме, да ли ће да ме прихвате и воле или не. Шта ће о мени да мисле. Доста је било. Све вас волим, али носите се сви ви, вољени. Којима су пуна уста вербалне захвалности, али и замерки. Могли би да ме цените само ако бих био мало другачији, неко други, а не овај који сам.   Није ме брига за вас, није ме брига за себе. Ви ћете да живите своје животе, ја свој више нећу моћи да живим. Барем не онако како сам навикао, како желим да живим  и како сам се осећао срећним у сопственој кожи. Нема више флеш денса за мене, нема више тридесет склекова сваког јутра, нема више џогинга, нема такмичења у пливању са онима који су млађи педесет година. Тога ми је жао. Више нећу моћи да уживам у оном осећању свеприсутне физичке кондиције после напорне физичке вежбе, кад се узбуркана крв полако смирује и дочарава осећај невероватног блаженства и среће што се живи свој живот. Као да је цео свет мој. Да удишем ваздух пуним плућима и да уживам у снажним дамарима свога срца.

Да, о срцу се овде ради. Резултат јучашњег прегледа: "Registrruje se prolaps PMZ usled rupture horde I MR 3-4+. Transmitralni protоk ukazuje na poremećenu relaksaciju leve komore." Ма и сам осећам слабост, брзо замарање и после стотинак метара безазлене шетње. Укратко, нема више флешденса, јутарњих склекова, вежби, такмичења у пливању, џогинга. Лекар ми то изричито забрањује.

Пази ти то: не забрањује ми пушење цигарета, тешку масну храну, претерано конзумирање алкохолних пића и сличног, јер тога није ни било. Забрањује ми последње уживање - екстремну физичку активност до саме границе могућег! А ја мислио да ћу вежбама постићи да ме мимоиђе пропадање мишића, атлетског изгледа тела, па онда нежељене танке ноге и руке, а изражен стомак. Врага!

Па да ли сам несрећан? Ма не. Имам Игора, Миу, Ивана и Андреу, они још нису дорасли и стигли да ме увреде. Онда оне дивне девојчице које су о мени бринуле: Марину, Марију, Јовану,  једно туце њих са именом Ана и иних. Диван је овај свет, трн до трна, цвет па цвет. Срећан сам.

Али ипак ћу да плачем. Можда ћу се и смејати али ћу и плакати, истовремено. Волим вас, али носите се сви ви, са вашим флешденсом.

М.С.