Чланак који сам на овом мом сајту објавио јуче као приказ романа који се припрема "На раскрсници без путоказа" већ је изазвао неке различите реакције, па се тим поводом поново оглашавам овим текстом, а на исту тему.
Пре свега полазим од онога што знам, видим и чујем, а то је да страни туристи у приличном броју хрле у Београд. Хвале се да се овде лепо проводе, да су свуда лепо дочекани, пресретани љубазношћу наших људи, спремних да помогну. Карактеристичан је случај када су страни извештачи нашег врхунског тенисера, Новака Ђоковића, грешком означили као "хрватског" такмичара, а он то пропратио толерантним коментаром: све је то исто. Па што да то и не истакнемо? Зар да се помиримо са оним стереотипима ограничених и неуких, или само необавештених, страних умова, који о нама шире неистине. И то не од јуче. Још је Черчил трубио како смо ратоборан народ, да смо преко Гаврила Принципа изазвали Први светски рат и смрт милиона људи, а да и не говоримо о овим деценијама иза нас. А увек смо се само бранили. Па ни то онолико и у оној мери у којој смо, обзиром на своју снагу, могли. Није нам било дозвољено. На крају се они који су "победили" уз помоћ страних сила, без стида, бусају у прса како су нам дали "по носу"! Још убијају нашу невину нејач, па крију своје злочинце који остају некажњени, јер они који су тамо дошли да примају огромне плате, како би нас штитили док су нама везали руке, не налазе доказе. Није их брига.
Дакле, мој роман се бави племенитошћу и храброшћу из љубави али не као неком ексклузивном, српском врлином. То сам налазио и у Тајланду, на Далеком истоку и о томе писао у роману "Старац и сунце", па дакле то не може бити национализам, шовинизам... Племенит човек никад није и шовиниста, па чак ни националиста, а камоли "оправдано осветољубив" како Бернар Кушнер и њему слични, оправдавају некажњене злочине над невином српском децом убијеном у Гораждевцу, на Косову.
Бити племенит насупрот таквим околностима је за понос, него шта.
М.С.
