Тек што сам миран и спокојан мало прилегао за поподневну дремку, зазвони телефон:
- Хало, ви сте чујем адвокат? У пензији, велиш? Одлично. Активних и орних за ову тему скоро да више и нема међу живима. Пошто сте се и ви оглашавали преко медија имам за вас предлог. Да организујете и оне друге, преостале живе, који су захваљујући мојим ремек-делима први пут угледали море и уживали у заласцима сунца на Голом отоку, па пун пансион, све бесплатно, а затим плагирајући мене и црпећи мотиве из мојег рада написали мноштво књига, подобијали сијасет престижних, књижевних награда, неки постали академици и славни, да се ви сада поштено мени одужите. Не мислите ваљда да су оних пар интервјуа и слика у штампи, па макар и бираних из млађаних дана, довољна награда за све оно што сам ја за вас учинио? Не, јадан небио. Сакупите ви лепо између себе пар милиона еура, знате тамо у мојем завичају динар слабо пролази, па да вас ја оставим на миру. Иначе, као правник већ знате шта чека плагијаторе...
Марко Смуков
