Нисам репортер па бих себи дозволио слободу да не наводим податке: кад, где, ко и сличне. Моја скромна жеља је да пажњу читаоца усредсредим само на једну појединост која је мене импресионирала.
Наиме, ради се о некој ТВ емисији која нам предочава тешку ситуацију људи погођених недавним поплавама. Приказане су тешко оштећене куће у које њихови власници још увек не могу да се врате, упропаштен намештај и покућство. Ти несрећници су добили од државе помоћ од по педесет хиљада динара. Скромно, зар не? Па ипак нико од њих не рече да је то мало. Напротив, изражавају своју захвалност што их се друштво сетило док су у невољи. Што нису сами и напуштени.
Једна жена рече да се захваљује и не каже држави, него "добрим људима", па додаде:
- Неко је то морао дати да би смо ми добили.
Напокон да се чује нешто разборито и поштено, што охрабрује. Наш народ је престао да доживљава државу као неког милосрдног деда мраза. Све што се добије мора неко негде и да заради. Пошто држава не привређује не може ни да даје. Оно што држава даје угроженима неко је њој морао дати.
М.С.
( Политика, 5.август 2010.)
