Марко Смуков

Да ли се икад запитамо шта наше очи виде? Не, јер ми мислимо да наше очи виде оно што објективно постоји. Грешка! Наше очи виде оно што су навикле да виде. Понекад и више од тога - оно што желимо да виде. Индеферентни и слепи за све друго. Врста могућности спасења. Бекства из непожељне стварности, можда?

Да ли је то добро или лоше - ко зна. Шопенхауер је написао Свет као воља и представа. Склон сам да у то поверујем. Ето омакло ми се. Рекао сам - поверујем. Дакле, не да испитам, откријем, утврдим, проверим, него - поверујем! Било како све се ипак своди на веровање или неверовање. Према томе, ми који се бавимо речима треба да се замислимо да можда ипак не радимо сизифовски посао. Наши читаоци нас неће разумети онако како ми наивно желимо и очекујемо, него онако како су навикли. Прочитаће наслов, део увода, а није искључено и цео увод ако је изузетно кратак, можда чак и прву реченицу и одустати. Закључиће да им је то што желим да им предочим, већ познато. Ако сам написао реч "љубав" ти ћеш то свести на неко своје искуство у вези с тим појмом. Исто и ако наиђеш на реч сузе, страх, смех... све сами већ од дуге употребе излизани новчићи. То су дакле ти ритуали умирања језика о чему је под тим насловом, давне 1974.гдине, писао Оскар Давичо.

Па шта нам онда преостаје? Немогућност сврсисходне комуникације, као закључак? Ни случајно. Само је потребно нешто мало мање лењости и површности. Да се запитамо да ли смо сигурни да под истим појмом подразумевамо баш оно исто што је писац желео да нам каже. Да ли успевамо да видимо све што се нашем погледу нуди? Наравно, ако нам је стало да нешто ново откријемо, а не само да добијемо потврду како смо у праву што мислимо тако како мислимо. Јер неверовање је мајка мудрости , а напор да откријемо шта је шта услов не само општег него и нашег, појединачног напретка. Управо неверовању многих наших данас славних и слаљених предака, који су трагично завршавали на вешалима или на ломачи, можемо да захвалимо на овом степену цивилизације који уживамо.  

М.С.