Марко Смуков

Велики краљ Судодана, припадник лозе сунце је свог сина Сидарта, Бодисатва, пре-Буда, да би стекао ововремену, а не свевремену славу затворио у палату из које су уклоњене све ствари које могу да му открију да је, као и све што живи, подложан пропадању. После двадесетдевет година те варљиве среће, посвећене ужицима Сидарта при изласцима који следе угледа старца, болесника, мртваца ... и тако сазнаје да свако ко живи мора и да остари, да нико није поштеђен болести и да је смрт закон свему што се роди. Напокон, Сидарта налази спокој у одлуци да не жели ни да умре ни да живи. Ствар избора? Логично је ако свет схватимо као Сидартин сан.

Све религије Хиндустана, а нарочито будизам, уче да је свет привидан. Игра или сан. Ако је свет привидан онда је старост привидна, болест привидна и смрт такође привидна.  Све је једноставна празнина и овај текст и ја који га пишем и ти који га читаш. Зар то није дивно! Ми не постојимо, то нам се само причињава. Нема страха, нема зебње, сталне преокупације апсурдног човека. Лавиринти су неважни, пошто сви воде на један исти излаз. Дакле, одбацимо бриге, опустимо се и уживајмо.

Верујем у нирвану, не верујем у рај и пакао. У нирвани нико не нестаје.

Бернар Шо је сматрао да је неморално чинити добро да бисмо заслужили рај, или што се плашимо пакла. Још је неморалнија идеја о признавању греха и опраштању. Ако сам урадио нешто лоше не може ме спасити опроштај, јер то је неразуман поступак.

Да, глупост је управо оно што ме одбија од сваке религије коју познајем. Догма да треба веровати, а не постављати питања, чак и кад је оно у шта треба веровати - невероватно, зар  није насиље над здравим разумом? Могао бих да се претварам да верујем, али куда то води и чему може да служи?

М.С.