Освануо је нови дан, 12.јуни 2010. ни по чему значајан. И баш у томе је његова невероватна лепота. Рано сам се пробудио. Лежим.Топло је. Не треба ми покривач, а ни одећа. Ништа ме не боли и ништа ми не треба. Ако то није срећа ја онда не знам шта је. Од овога што тренутно имам ништа друго не бих могао да пожелим. Ништа пријатније и лепше. О Боже, молим ти се, дај ми само још оваквих дивних сванућа нових дана. Без нервозе, брига, без амбиција, чежњи и тежњи и без бола физичких и психичких.
Како је оваква једноставна срећа потцењена, а нека друга очекивања прецењена.
Никад нисам ни помишљао да живот у осамдесет првој може бити тако сјајан. Имам четворо унучића, зар то није дивно! Очекивати нешто више и лепше не само што је нереално, грешно је. И баш данас мисао ме поведе унуку Ивану Смуков, којег изузуетно волим и ако га не виђам често. Он је леп, он је паметан, али одбија да прича. Браво Иване. То ценим. Овом свету лажи, превара, сваковрсних подметања и претварања није ни потребан још један лажов. Уосталом, све је већ речено. Тако изузетно бистар дечак не жели да папагајски понавља оно што су други већ рекли. И немој да се поводиш за очекивањима других. Јер испуњавање тих очекивања није могуће. Па онда чему узалудан, понижавајући труд. Ја и ти имамо бога и он воли овакве као што смо ми. Без посредника и глупих церемонија.
Са Богом у себи увек ћемо бити срећни и задовољни.
М.С.
