Марко Смуков

Интелигентна девојка Марија Миладиновић је на мом сајту www.markosmukov.com поводом чланка "Како до читаоца" поставила коментар у којем луцидно закључује да писац, Марко Смуков, не имитира велике писце, који непотребно преопширно пишу, што уважавам као тачно. А и зашто бих. Гледао сам на ТВ неку анкету међу ученицима где клинци листом протествују што им се као обавезна лектира намећу класици, па издвајају роман Лава Толстоја "Ана Карењина" као најдосадније штиво. Заиста, можда не би било лоше да наше просветне власти мало размисле да ли су та класична ремек дела прикладна савременом, младом нараштају, који стасава уз цртане филмове, компјутерске игрице и уопште текстове који пиштољски прецизно погађају у средише мете. Брзо, кратко и јасно! Ето зашто сам дошао на идеју да напишем роман "Где је Лана" који помиње и Марија Миладиновић, а који се састоји само од дијалога и одмах је распродат у свакој књижари у којој се појавио. 

Нека читатељка је видим на сајту www.knjizara.com и у рубирици препоруке читалаца поводом романа "Где је Лана" отишла чак тако далеко да пледира за тим да се и уџбеници пишу у истом стилу, како би се учило на занимљив начин, кроз забаву. Заиста, да ли је могуће учити, васпитавати и у моралном смислу подизати младе, али то чинити на начин да им буде занимљиво, а тиме и пријемчиво?   

С тим у вези  да се вратим Лаву Толстоју за којега су Руси својевремено говорили да је други цар у земљи. Са уживањем сам читао сва његова дела мада "Хаџи Мурат" није могао да ме заинтересује, па сам, у складу са Борхесовим саветом његовим студенгтима: "Ако вас неко дело не заинтересује оставите га. Не поводите се за славом аутора", ипак одустао од читања и те књиге великог писца. Према томе, остављајући по страни историјски значај дела литерарног генија, као што је Толстој, слажем се са ставом савремених ученика да су као обавезна лектира, ипак превазиђена. Деци треба дати нешто што ће их заинтересовати и причинити им задовољство. Јер учити под морањем је не само несврсисходно, него је можда чак и немогуће.

Дакле, на крају увек се поставља једно те исто питање: да ли едукација неминовно мора да да буде тешка и досадна? Знам једног писца, добар човек, али невероватно досадан. Жали се да ни његова жена ни син јединац не желе да га слушају. Каже, зевају чим заустим нешто да кажем. Нарочито га боли што син избегава сваки разговор са њим: "Кад му приђем у трпезарији он бежи у дневну собу, ја за њим у дневну, он шмугне у своју и закључа врата, ја лупам и инсистирам да ме саслуша, припретим да ћу му ускратити џепарац ако не отвори врата, он откључа али побегне на терасу. Ја за њим на терасу, а он шчепа јакну и побегне из стана..." Ето и тај човек одлучи да напише књигу, коју вероватно ни његова жена ни син неће узети да прочитају. И дај боже да је прочита још неко осим њега, самог.

Неко рече да је досада гора и од насиља. Ја бих рекао да је досада већ сама по себи једно тешко насиље.

Реинкарнација - да или не? 

Кад данас у новинама прочитам текст "Владичански дворови као дедињске виле", "Парче неба на земљи", "Изграђено, па од верника ограђено"... не могу, а да се не запитам:  да ли је нашем богу, таквом каквим га приказује наша вера, милије то расипништво у сврху луксуза повлашћених владика, него да је тај новац искоришћен за помоћ гладнима? Какво је то извитоперено хришћанство и коме је потребно такво расипништво, осим угојеној црквеној хијерархији. Ето тим поводом сам се сетио Лава Толстоја и његовог схватања да нам црква и попови, као посредници између нас и Бога, савршено нису потребни. Можда ми њима, да би и даље живели паразитски, јесмо, они нама, барем мени - говорим у своје име, нису.

А верујем у Бога којем се понекад скрушено у себи помолим. И он ми је безброј пута у животу помогао, па и у оним ситуацијама које су изгледале безнадежне, као да ми нико и ништа не може помоћи. А Бог ми је помогао. Пошто нисам политичар не патим за популизмом усуђујем се рећи да у цркву не идем, а забранићу и својим синовима да ми кад умрем доводе попа или попове, који ће изнад одра за дебеле паре, да ми држе опело и читају молитве у које ни сами не верују. Јер боравио сам извесно време на Далеком истоку, мало сам проучавао будизам, мада нисам постао будиста, верујем у карму и реинкарнацију али не и овима што варају и пљачкају наивне, позивајући се на Бога, успут силују дечицу, па на све начине опструирају и одуговлаче кривични поступак против њих покренут, а после се хвалишу како су ослобођени, мада не зато што не би били криви или у недостатку доказа, него обуставом  кривичног прогона - због застарелости (?!)! Коју су сами својим спретним  махинацијама, избегавањем судских позива и одлагањима претреса,  проузроковали! А сама црква ништа против њих не предузима! Е па ето  - њима не верујем. Опростите ми на искрености, што признајем да сам од оних који су научили да мисле својом главом, а не да слепо верују у оно што им се проповеда. И натура као опште прихваћена догма. 

М.С.