Поводом чланка "Да се разумемо: био сам бог!", који је "Политика" објавила 18.ов.м упутио сам редакцији допис "Срамне лажи Јова Капичића" и био пријатно изненађен што је мој омиљени лист тај текст, који је садржавао и бројне замерке уредништву, ипак објавио, скоро без икаквог скраћивања! То се зове коректан однос листа према својим верним читаоцима. Јер новине се и штампају због нас, читалачке публике, зар не?
Још више сам изненађен реакцијом бројних познатих и непознатих особа које су ми се јављале телефоном или мејлом и изражавале ми своје одушевљење тим мојим дописом, што само показује да та тема о невероватним мучењима неистомишљеника, али и хиљада потпуно невиних,те о срамотним лажима, којима се то покушава негирати, није потиснута у заборав. Реаговао је и господин Станко Стаменковић аутор чланка "Да се разумемо: био сам бог!" поруком на мом сајту www.markosmukov.com, где између осталог пишe: "Претпостављао сам да ће многе преживеле људе са Голог отока потрести Капичећеве изјаве, али такође верујем да управо објављивање оваквих ствари може да допринесе отварању разговора о Голом отоку и његовим жртвама. Пре свега да би се чуо и глас жртава."
И шта се догодило? Чуо се глас али не жртава него њиховог џелата! Господин Југослав Ћосић на ТВ Б=92 нашао је за сходно да позове баш Јова Капичића, пред којим није показао онај ниво храбрости и самоупоуздања на који смо навикли, када је тај водитељ у питању. Напротив, пред Капичићем се понашао као смерно ђаче пред строгим професором. Али зато је "професор" био крајње, непримерено арогантан, па кад год му водитељ помене оптужбе за батинање, плане и просто се издире на новинара:"Па, да ли сте ви нормални!" И то "да ли сте нормални" понављало се током целог интервјуа кад год се помене могућност тортуре на уклетом острву. Пошто су се та мучења: превоз у мрачној утроби брода званог "Пунат" без ваздуха. воде и набацаних несретника једних преко других, батинања, пљувања и сваковрсна понижавања, ипак догађала, излази да је то и по критерију самог Капичића нешто ненормално и људском поимању невероватно.
И на крају шта се догодило? Нису се испунила очекивања господина Стаменковића. Није се чуо "глас жртава". Напротив, тек сада после свега људи постављају питање: шта се заиста догодило? Ето зашто није чудно што је у Немачкој порицање холокауста санкционисано као кривично дело, кажњиво затвором. Иначе, би се вероватно и тамо нашао неки Капичић, који је измакао правди, па се тобож ишчуђава: да ли сте ви нормални!
И заиста је врло чудно да држава, на терет пореских обвезника. исплаћује неку новчану накнаду заточеницима Голог отока, (ја ту сићу нисам тражио нити примио, јер своју младост не продајем у бесцење), чиме признаје да су људи тамо мучени и да је то било неоправдано, а човек који тврди да је све то организовао (читај - скривио), јер је био "бог", ипак остаје некажњен! Чак вероватно ужива пензију оних изузетно заслужних! То заиста тешко да је нормално.Чудна нека држава...
Марко Смуков
