У земљама западне, вишевековне демократије и реалне слободе штампане речи, ипак постоје неки лимити. Например, подраумева се слободно интерпретирање догађаја, извођење закључака али не и изношење нетачних података, клеветање и вређање. Тако се и само оспоравање холокауста кажњава затвором.
Међутим, виновници нашег холокауста на Голом отоку уместо да буду процесуирани и адекватно осуђени добијају прилику, не само да износе неистине, него и да дословно вређају! И то оне које су својевремено мучили на озлоглашеном острву. Док се ја ево устручавам да напишем "лажу" наша цењена "Политика" господину или можда још увек "другу" Јову Капичићу, у издању од четвртка 18.марта 2010.г. уступа простор и омогућава му да за своје жртве дословно изјави:"Какви људи, какав академик?! То су лажови!"
Пошто је зашао у 91. годину живота Капичић вероватно мисли да више и нем а сведока који могу доказати да је он тај који, што не користити "Политикин" речник па не рећи - лаже, ако доводи у питање постојање тога мучилишта у срцу цивилизоване Европе, средином двадесетог века!
Имао сам деветнаест година кад сам 1949.године ухапшен и после више месеци малтретирања у Которском затвору, без било каквог суђења (то је, како сам накнадно сазнао, тек касније уведено) и јасне кривице ("био присутан док су се певале руске песме") спроведен на Голи оток, са усмено саопшеном ми казном од 8 месеци да би ме тамо мучили још десет више, дакле укупно 18, јер се тобож нисам поправио, а то значи нисам денунцирао сапатнике. Од Котора до луке у Бакру спроведени смо у марвеним вагонима, а тамо смо кроз квадратни отвор на палуби, од око метар или два, побацани у мрачну утробу брода без прозора, злогласни "Пунат." Ту смо укрцани како се ни стока не укрцава, сабијани буквално један преко другог. Једни на главам других, гажених и гњечених. Да ли је потребно рећи да током те целоноћне пловидбе ту није било тоалета, па да су се једни давили у смраду телесних излучевина сопствених али и оних других. У тој гомили и мраку чули су се само вапаји и јауци: ваздуха, ваздуха, воде, воде, гушим се, умирем...
А било је ту изнемоглих стараца, тешких срчаних болесника, дијабетичара, астматичара... Кад се напокон брод зауставио и биле спуштене мердевине,журио сам да шгто пре изроним из тог пакленог гротла на ваздух, а колико је ту на дну бродске утробе остало усмрћених несретника, не знам. Можда би Капичић то могао да нам каже.
Само нека не тврди да се то није догодило марта 1950.године. Можда би могао да каже и да ли је та група у којој сам се тада налазио сабијена у дрвене бараке и на голом дашчаном лежају, где је било могуће лежати само на једној страни, па кад се та страна нажуља и почне да боли, окренути се на ону другу било је могуће само ако би се и сви остали истовремено окренули. Према томе, о лежању на леђима није се могло ни сањати. То би већ био незамислив конфор. Узгред све то време невероватно намножене крвожедне стенице су чиниле своје, па ни после дословно крвавог рада (напукли жуљеви из којих лије крв) није било могуће заспати и одморити се. Тек касније дрвене бараке замењене су зиданим павиљонима од камена, како би се ова првобитна мучења замаскирала и заборавила.
Далеко више простора би било потребно да би се набројала сва свирепа мучења кроз која је "прошло 16.000 људи", али мора се нагласити да се сатирање људскости није састојало само у физичком смислу као "удри банду, удри банду", "кроз строј, кроз строј", него се тежило за тим да се у човеку убије оно најдрагоценије - његов понос и људско достојанство. Тако је собни, нешто као пандан капоу у гестаповским логорима смрти, извесни Есад Шабанац наредио да голијата Дуку треба протерати кроз строј али не да би га тукли, него "само" пљували, јер да је толико огаван да је гадно ударати га и тако додиривати. После тог пљувања док му се огромна количина пљувачке и слина сливала са ошишане главе, носа и браде, пресијавајући се на сунцу, несретни Дука се доимао као огромна медуза, која тек што је изронила из мора.
Сви ранији злочинци су се углавном бранили да нису знали да се догађало то што им се ставља на терет. Само Капичић има толико дрскости да устврди да се то ружно није догодило! И "Политика" му омогућава да тим лажима вређа нас, 16.000 мученика! Још га рекламира изабраном фотографијом из млађаних дана! И да се размеће бусањем у груди: "Да се разумемо: Био сам бог!" Што значи злочинац. јер је имао моћ да то организује односно спроводи или је био бедна кукавица ако је хтео, а није се усуђивао да се том тероризму супротстави.
Па онда приче о томе како се борио против фашизма. Мој отац, Симеон Смуков, као и моји стричеви, као борци Треће војвођанске бригаде изгинули су негде у брдима Босне борећи се против окупатора, а да им се ни гроба не зна, јер нису умели да се тако храбро боре као Капичић да би остали живи и могли да се размећу својим нјунаштвом. Не, наша цењена "Политика" ни ово неће објавити да им дозволи помен од једне, једине реченице, пошто је продала душу ђаволу, који безобразно тврди да је био - бог!
Марко Смуков
