Марко Смуков

Нисам заплакао последњих пола века, а данас, овог јутра, 21.августа 2010.  - плачем. Гледам на ТВ "Флешденс" и плачем! Стидим се што плачем, самом себи не могу да признам да заиста плачем, а ево желим то да напишем. Баш зато што се стидим, да бих се тога стида ослободио, кад покажем да и то могу. Да се откријем пред свима вама, мојим драгим, вољеним и поштованим читаоцима. Ето нисам јуначина, слаб сам, плачем.

А и зашто да се јуначим? Баш ме брига шта ће ко о мени да мисли. Читавог живота сам живео за друге. Бринуо како ће да ме приме, да ли ће да ме прихвате и воле или не. Шта ће о мени да мисле. Доста је било. Све вас волим, али носите се сви ви, вољени. Којима су пуна уста вербалне захвалности, али и замерки. Могли би да ме цените само ако бих био мало другачији, неко други, а не овај који сам.   Није ме брига за вас, није ме брига за себе. Ви ћете да живите своје животе, ја свој више нећу моћи да живим. Барем не онако како сам навикао, како желим да живим  и како сам се осећао срећним у сопственој кожи. Нема више флеш денса за мене, нема више тридесет склекова сваког јутра, нема више џогинга, нема такмичења у пливању са онима који су млађи педесет година. Тога ми је жао. Више нећу моћи да уживам у оном осећању свеприсутне физичке кондиције после напорне физичке вежбе, кад се узбуркана крв полако смирује и дочарава осећај невероватног блаженства и среће што се живи свој живот. Као да је цео свет мој. Да удишем ваздух пуним плућима и да уживам у снажним дамарима свога срца.

Да, о срцу се овде ради. Резултат јучашњег прегледа: "Registrruje se prolaps PMZ usled rupture horde I MR 3-4+. Transmitralni protоk ukazuje na poremećenu relaksaciju leve komore." Ма и сам осећам слабост, брзо замарање и после стотинак метара безазлене шетње. Укратко, нема више флешденса, јутарњих склекова, вежби, такмичења у пливању, џогинга. Лекар ми то изричито забрањује.

Пази ти то: не забрањује ми пушење цигарета, тешку масну храну, претерано конзумирање алкохолних пића и сличног, јер тога није ни било. Забрањује ми последње уживање - екстремну физичку активност до саме границе могућег! А ја мислио да ћу вежбама постићи да ме мимоиђе пропадање мишића, атлетског изгледа тела, па онда нежељене танке ноге и руке, а изражен стомак. Врага!

Па да ли сам несрећан? Ма не. Имам Игора, Миу, Ивана и Андреу, они још нису дорасли и стигли да ме увреде. Онда оне дивне девојчице које су о мени бринуле: Марину, Марију, Јовану,  једно туце њих са именом Ана и иних. Диван је овај свет, трн до трна, цвет па цвет. Срећан сам.

Али ипак ћу да плачем. Можда ћу се и смејати али ћу и плакати, истовремено. Волим вас, али носите се сви ви, са вашим флешденсом.

М.С.

Чланак који сам на овом мом сајту објавио јуче као приказ романа који се припрема "На раскрсници без путоказа" већ је изазвао неке различите реакције, па се тим поводом поново оглашавам овим текстом, а на исту тему.

Пре свега полазим од онога што знам, видим и чујем, а то је да страни туристи у приличном броју хрле у Београд. Хвале се да се овде лепо проводе, да су свуда лепо дочекани, пресретани љубазношћу наших људи, спремних да помогну. Карактеристичан је случај када су страни извештачи нашег врхунског тенисера, Новака Ђоковића, грешком означили као "хрватског" такмичара, а он то пропратио толерантним коментаром: све је то исто.  Па што да то и не истакнемо? Зар да се помиримо са оним стереотипима ограничених и неуких, или само необавештених,  страних умова, који о нама шире неистине. И то не од јуче. Још је Черчил трубио како смо ратоборан народ, да смо преко Гаврила Принципа изазвали Први светски рат и смрт милиона људи, а да и не говоримо о овим деценијама иза нас. А увек смо се само бранили. Па ни то онолико и у оној мери у којој смо, обзиром на своју снагу, могли. Није нам било дозвољено. На крају се они који су "победили" уз помоћ страних сила, без стида, бусају у прса како су нам дали "по носу"! Још убијају нашу невину нејач, па крију своје злочинце који остају некажњени, јер они који су тамо дошли да примају огромне плате, како би нас штитили док су нама везали руке,  не налазе доказе. Није их брига.

Дакле, мој роман се бави племенитошћу и храброшћу из љубави али не као неком ексклузивном, српском врлином. То сам налазио и у Тајланду, на Далеком истоку и о томе писао у роману "Старац и сунце", па дакле то не може бити национализам, шовинизам... Племенит човек никад није и шовиниста, па чак ни националиста, а камоли "оправдано осветољубив" како Бернар Кушнер и њему слични, оправдавају некажњене злочине над невином српском децом убијеном у Гораждевцу,  на Косову.

Бити племенит насупрот таквим околностима је за понос, него шта.

М.С.

Тек што сам миран и спокојан мало прилегао за поподневну дремку, зазвони телефон:

-   Хало, ви сте чујем адвокат? У пензији, велиш? Одлично. Активних и орних за ову тему скоро да више и нема међу живима. Пошто сте се и ви оглашавали преко медија имам за вас предлог. Да организујете и оне друге, преостале живе, који су захваљујући мојим ремек-делима први пут угледали море и уживали у заласцима сунца на Голом отоку, па пун пансион, све бесплатно, а затим плагирајући мене и црпећи мотиве из мојег рада написали мноштво  књига, подобијали сијасет престижних, књижевних награда, неки постали академици и славни, да се ви сада поштено мени одужите. Не мислите ваљда да су оних пар интервјуа и слика у штампи, па макар и бираних из млађаних дана, довољна награда за све оно што сам ја за вас учинио? Не, јадан небио. Сакупите ви лепо између себе пар милиона еура, знате тамо у мојем завичају динар слабо пролази, па да вас ја оставим на миру. Иначе, као правник већ знате шта чека плагијаторе...

Марко Смуков

Нисам репортер па бих себи дозволио слободу да не наводим податке: кад, где, ко и сличне. Моја скромна жеља је да пажњу читаоца усредсредим само на једну појединост која је мене импресионирала.

Наиме, ради се о некој ТВ емисији која нам предочава тешку ситуацију људи погођених недавним поплавама. Приказане су тешко оштећене куће у које њихови власници још увек не могу да се врате, упропаштен намештај и покућство. Ти несрећници су добили од државе помоћ од по педесет хиљада динара. Скромно, зар не? Па ипак нико од њих не рече да је то мало. Напротив, изражавају своју захвалност што их се друштво сетило док су у невољи. Што нису сами и напуштени.

Једна жена рече да се захваљује и не каже држави, него "добрим људима", па додаде:

-   Неко је то морао дати да би смо ми добили.

Напокон да се чује нешто разборито и поштено, што охрабрује. Наш народ је престао да доживљава државу као неког милосрдног деда мраза. Све што се добије мора неко негде и да заради. Пошто држава не привређује не може ни да даје. Оно што држава даје угроженима неко је њој морао дати.

М.С.

( Политика, 5.август 2010.)

Подсећам на ону причу "Кавкавски круг кредом" кад су се две жене отимале око новорођенчета. Свака од њих је тврдила да је баш она истинска мајка детета. У недостатку ваљаних доказа судија је на великом столу нацртао круг кредом и у средиште тога круга ставио дете, а затим позвао обе тобожње мајке да дохвате бебу за по једну руку и ногу, па да вуче свака на своју страну. Која надјача и успе да новорођенче извуче изван нацртаног круга доказаће да је заиста мајка.

Погађате: права мајка није могла дозволити да дете буде растргнуто па је одустала. Мајчинска љубав је надјачала њену жељу за старатељством.

Ово пишем по сећању. Можда сам погрешио у појединостима али то није битно за поруку коју нам та прича шаље.

Сада у овој земљи имамо ситуацију у којој се оне самопрокламоване, поново оживеле, патриоте немилосрдно по ко зна који већ пут боре за старатељство над земљом Србијом, сваки за себе тврдећи да је баш он права мајка, као рођен за старатеља над отаџбином. Да ће умети да је чува и негује, па и да јој врати ампутиране делове тела. Само лукаво избегава да каже - како?

У нормалним земљама кад наступи оваква криза као што је код нас ова око статуса Космета заборављају се све дотадашње расправе и трвења. Сви сложно стају под исту заставу. Само у земљи Србији један политички лидер јавно за "Политику" изјави да има "морално право" (!) да (баш сада)  постави питање оставки државног врха мада не рече зашто? У чему је грешка? Шта се још могло учинити у датој констелацији снага осим да се исто као он што чини само причају приче за малу децу. Оне које смо већ чули, већ чули, већ чули...а не чинити ништа. А ту је већ и онај незаобилазни коментатор цењеног листа који оштри перо и не штеди никога од оних који покушавају нешто да ураде, али ни он такође не рече шта би он учинио да је власт.

Мислим да ће најбоље бити да барем за сада не вучемо сваки на своју страну него да се угледамо на друге. Барем привремено да се ујединимо макар док не прође овај кужни талас, који нам донеше они чији "закон лежи у топузу, а трагови им смрде нечовештвом."

Марко Смуков

Политика 29.јули 2010.г.