Марко Смуков

Размишљам о мислима. Како је то моћан  интелектуални ресурс, најмоћнији. Нешто као даљински управљач који нам омогућава, али не шта ћемо да гледамо или слушамо, него како ћемо да живимо. Од наших мисли зависи шта ће нам бити лепо, а шта ружно, шта лако, а шта тешко, шта уживање, а шта патња, да ли сам срећан или несрећан... И тако у бескрај!

Изгледа невероватгно, а ипак је истинито и  реално. Али човек мора бити свестан те реалности и своје могућности да управља мислима, јер створитељ нам је усадио ту моћ. Сваком људском бићу без изузетка, а зашто не користимо  ту  невероватну снагу коју имамо разлог може бкити само један -  сумња да таква могућност и у толикој мери постоји. Чудим се бучним медијским преклапањима о томе како рецимо прекинути са пушењем цигарета. Нуде се као нека медицинска средства за одвикавање од коришћења дувана, покрећу се читаве кампање о штетности никотина, а проблем се једноставно може решити тако што ће пушачки зависник  јеноставно престати да размишља о томе. Ако своје мисли усмери на нешто пријатније, што му причињава радост и срећу.У животу сваке људске јединке постоје и такве ствари о којима је пријатно мислити.

 Нажалост ми честго заборављавамо да својим мислима можемо управљати по сопственом нахођењу, па дозвољавамо да нас окупирају мисли о нечем о чему је непожељно мислити. Например, ако пушач дозволи да га обузме мисао о уживању које може да му приушти дим његове омиљене цигарете  сам себе осуђује на мучну  и скоро неминовно узалудну  борбу  против тако пробуђене опасне жеље. А једноставно је могао да промени ток својих мисли.

 Навео сам пример никотинске зависности зато што је најуочљивији и наједноставнији, а потиче из мог сопственог искуства. Пушио сам двадесет година и престао оног тренутка кад сам схватио да никотином угрожавам своје задравље али и да се тим пороком понижавам у сопственим очима. Престао сам да пушим тако што сам престао да о пушењу мислим. Али то  није све. Био сам успешан онда кад сам мислио да ћу бити успешан, прихваћен кад сам веровао да ћу бити прихваћен, вољен кад сам  мислио и веровао да ћу бити вољен...

 Дакле, није тачно да не можемо да мењамо свет, довољно је да променимо своје мисли о њему.   

М.С.

Негде сам прочитао да је Владимир Путин, као шеснаестогодишњи младић једноставно отишао у канцеларију мреже КГБ Совјетског Савеза и рекао да жели да буде обавештајац, шпијун. Лепо су га примили и бјаснили му да је још рано за то, него да прво заврши школовање па да им се јави са факултетском дипломом. Амбициозан момак који је још као дечак тачо знао шта хоће, тако је и учинио. Сам усе. Као што је познато постао је не само обавештајац него и председник највеће државе на свету.

Сада видим неки претедент и овде се на Интернету рекламира: Питајте Гугл "Ко је иделан будући премијер Србије?" Види ти то, где смо стигли! Не питају се више бирачи него Гугл! Ради уштеде ваљда, јер демократија баш и није много јефтина. Ако је то тренд да за све питамо свемоћни, глобални ум да ли то значи да ће нам он одређивати не само професију, него и брачног друга, место боравка, летовања, зимовања...? Стварно, шта ће нам сопствени мозак кад имамо неког тако моћног који може да мисли уместо нас и за нас.

Баш некако волим да живим, јер радознао сам да видим докле ћемо да догурамо са коришћењем  те глобалне, друштвене мреже? Ако пустимо машти да се размахне можемо видети невероватне, раније незамисливе, могућности да више не морамо не само да радимо него ни да размишљамо!

М.С.   

Њихов брак је био пред распадом. Због досаде, а досада је гора и од насиља, рече Борхес. Онда се он једно вече враћа из свог мушког друштва и док је са женом рутински обављао своју досадну, супружничку дужност прошаппта јој на ухо:

"Зннаш драга, за твој наступајући рођендан решио сам да те изненадим и обрадујем. Биће то је једна нова секси поза..."

"Каква нова секси поза кад смо их већ све испробали.." рече са неверицом и досадом  у гласу жена.

"Е, па ову још нисмо."

"А која је то, леба ти?"

"Поза леђа уз леђа..."

"Их, и то ме је па нека секси поза" рече разочарано и млитаво опуштена жена.

"Да, али нисам ти још рекао да сам позвао један симпатичан брачни пар да нам се при томе придружи!"

Тог тренутка жена је дословно подивљала. Сексуални однос је постао невероватно, као никад до тада, буран. Врискала је од узбуђења и оргазмирала у серијама...

Тако су обоје схватили шта им недостаје, шта их узбуркава. Уосталом, не каже се без разлога да је брачна љубав као вода. Ако нема неког са стране да је узбуркава претвара се у устајалу бару, жабокречину. Ма, зар није тако од памтивека. Они гала балови су зато и организовани да би дотеране и напирлитане даме кокетирале са другим мушкарцима демонстрирајући своју неодољивост, а ти мушкарци са стране чинили све могуће и немогуће како би се код неке удате леди огребали за мало секса. Па и по цену да их љубоморан муж упуца у неком двобоју, како је, додуше са обрнутим улогама, скончао и славни песник А.С.Пушкин у дуелу  против насртљивог заводика, Дантеса.

Уосталом, зар није тако и у животињском свету: овнови изломише рогове своје борећи се око женки, а наивне овчикце мирно пасу траву, као да се ништа драмаично око њих не догађа.

Мој роман "Свингери" сугерише бзбедан вентил сигунорсти за излаз из чамотиње, мада ипак, без убијања и крви као да се баш не може... 

  М.С.

Политика од 17.октобра 2011.г. доноси чланак под насловом "Патријарх Иринеј: Одрицање од Косова је страшна цена уласка у ЕУ", а затим се даље у тексту патријарху приписује следеће: "Ако треба да жртвујемо Косово и Метохију да бисмо ушли у Европу, да им се онда захвалимо на њиховој доброти и љубави. Нека нас оставе саме, нека нам  не чине оно што су нам недавно учинили, а да наше Косово остане нама."

Нешто ту није јасно. Патријарх јесте патријарх, али и стварност јесте  стварност, чињенице јесу чињенице, као и право народа да буде поштован његов здрав разум. Да ли ми кад је у питању Косово заиста имамо могућност избора? Мислим ми можемо да се одрекнемо чланства у ЕУ, али да ли ћемо тиме сачувати, тачније речено - да ли ћемо тако повратити Косово? Подсећам: према облигационом праву аутономија воље подразумева да уговорач слободно одлучује да ли ће да приступи или не приступи закључењу уговора, да бира уговорача са којим ће да закључује правни посао и тек на крају да уговор прави под модалитетима који су прихватљиви за обе уговорне странке. Дакле, цена долази тек на крају.

Кад је у питању Косово ми немамо ниједно од ових облигационих права, па не треба да заваравамо народ причом о цени. А то сви званичници у овој земљи чине. Без икакве одговорности! Значи, ако прихватимо чланство у Европској унији платили смо Косовом, а то једноставно није истина. Косово ми нећемо више имати било да смо у ЕУ или не. Можемо само да останемо изоловани, а да ли је то наш интерес нико нема храбрости отворено да одговори.

У сваком случају, то треба отворено рећи,  прича о цени је лажна! И штетна...

Марко Смуков

Деценијска доза апсурда нас чека. На помолу је нова реприза фарсе из Рамбујеа већ у септембру, ако и пре тога не груне нова "олуја". Признајемо да нема правде у међународним односима, а ипак се и даље у ту врсту правде, која нас је већ безброј пута изневерила,  поуздајемо. И шта онда? Лажимо се, лажимо се и даље! Јер како то мислимо да насупрот удруженим светским жандармима пружимо заштиту и помоћ својим сународницима тамо где су угрожени? Зар као и 1995. негде другде?

Све ми се чини да крволоци већ оштре своје сабље, нестрпљиви да поново руше, пале, пљачкају и убијају. А све то - некажњено! Не заборавимо - за март 2004. још нико није одговарао као ни за убијање наше деце на купалишту, ратара на њиви... То су оне заштићене зоне у џунгли где се звери слободно крећу док су људи у кавезима. Тамо за најкрвавије злочине нема доказа, јер и они ретки сведоци смртно страдају, а прети се чак и њиховим породицама, деци... Омерта.  

Шта је на видику ја не видим, само наслућујем. А то што наслућујем није сјајно, ни мало није сјајно. Зато боље да то задржим за себе. Само немојмо се заваравати: то што не дозвољавамо да нас уцењују неће проћи некажњено. Јер закључили смо да нема правде, то нам и наше искуство говори, па и да се одрекнемо чланства у ЕУ не би нас оставили на миру. Као да не видимо шта се свакодневно око нас догађа са такозваним "одметнутим" (одметнутим -  од кога?) нацијама.

Баш чудно неко време у којем живимо. Свој интимни свет можемо да бирамо али не и време у којем на свет долазимо и из њега одлазимо...

 М.С.