У то време је било забрањено изношење девиза из земље. Воз се приближавао граничном прелазу. У дупке пуном купеу млада девојка се обраћа сапутнику, човеку поодмаклих година у савршено скројеном тегет оделу са белом кошуљом и сивоплавом, свиленом краватом, који је седео насупрот њој и углавном ћутао:
- Господине, шта мислите, где је најсигурније да сакријем ово? Показује новчаницу од песто немачких марака.
- У косу. У ту вашу лепу пунђу - одговара ћутљиви господин.
- Ух, баш вам хвала. Сама се не бих сетила.
Пошто се воз зтауставио у купе улази цариник уз пратњу милиционера:
- Добар дан. Имали неко нешто да пријави, молим вас?
Сви ћуте, Нема нико ништа. Огласи се ћутљиви господин:
- Прегледајте госпођици пунђу: Можда нешто нађете.
Новац је одузет, девојци предата потврда о одузетом и воз наставља даље. Млада дама плаче, грди елегантног господина, а у осуди тога човека придружују јој се и остали путници са изразима "срам да те буде", "идиоте" и другим који нису за штампање. Јер шверцерска дружива има своје схватање законитости и морала.
Елегантгни господин је све те поруге отрпео ћутећи. Кад су прешли границу он отвара своју кожну торбу, из тајне преграде вади дењак новчаница немачких марака, одваја пет стотина и пружа девојци:
- Ево ово је ваше, а ево и ова хиљадарка плус је за претрпљен шок и непријатност. Мени се исплатило.
Девојчино лице се озари. Кроз сузе као сунце после кише заблиста њен осмех, најлепши могући девојачки осмах:
- Па ви сте дивни. Опростите за све оне увреде. Дође ми да вас изљубим...
- Полако. Нећеш ваљда сад тако ригорозно да ме кажњаваш, - рече човек смејући се, па и сви остали прснуше у смех.
М.С.
