Биографија
Марко С. Смуков, публициста, адвокат, писац рођен је 1.октобра 1929.године у Добринцима , Рума.
Завршио Средњу поморску школу у Ријеци, на основу недоказане кривице са осам месеци казне упућен на Голи оток, где је задржан годину и по дана, јер је одбио да сарађује са управом логора у денунцирању сапатника.
Правни факулет у Београду уписао 1954. а завршио 1958.године, адвокатски испит положио 1962. и све до пензионисања марта 1999. бавио се адвокатуром у Београду.
Сарађивао у бројним листовима и часописима.
Биографију не чине бројке, ни чињенице. Можда тек појам и осећања о чињеницама. Најбоље чињенице о другима. Рецимно то би могли да буду подаци о Жан Жак Русоу који оженио женом која је била толико неписмена и ограничена да није знала да прочита колико часовник показује да има сати! Да је своју децу давао на усвајање чим се роде тако да их више никад није видео нити било шта сазнао о њиховој даљој судбини. А овамо трућа како је највећа срећа коју љубав може човеку да пружи пољубац у обнажено колено вољене жене.
Можда би моја биографија могао да буде податак да сам се згрозио над податком из животописа славног Александра Солжењицина да се придружио хору клеветника, који су оспоравали младом Михаилу Шолохову да је могао тако незрео сам написати ремек-дело "Тихи Дон" те кад је напокон несумњиво, путем оригиналног рукописа, писаног руком младог писца, утврђено да је он заиста аутор и кад су се сви остали који су у то сумњали извинили Шолохову, Солжењицин је одбио или само пропустио то да учини.
Могло би се мојој биографији могло приписати то што сматрам да уважавање заслужује Пушкин ако је истина да је заиста написао своју интимну историју у виду публикације "Тајни дневник" 1836. - 1837. А. С. Пушкина. Отвореност коју је при томе изразио може да служи само на част тако великим талентима што по мој мишљењу, а они који не верују да би такав геније могао бити тако тобож вулгаран нека се замиссле над самим собом.
Моја биографија је и то сматрам да је Добрица Ћосић, као изасланик ЦК Савеза комуниста Југославије, некоректно са терасе управне зграде Голооточког логора , сит и напит, посматрао мравињак костура, гладних и жедних мученика, како са душом у носу прте претешко камење, по киши и ветру, по жези, цичи зими и суровој бури, да би о томе написао репортажу коју је "морао да напише", а оне хиљаде мученика које је из удобне фотеље посматрао, нису морале! Сетимо се само свих они случајева појединаца који су се тако бранили да су морали да врше ово или оное, наводно притивно њиховој савести уи моралу.
Дакле, истинска биографија може да се састоји од свега пар упечатљивих, али истинитих реченица о сопственим гледиштима ,размишљањима и осећањима.
Биографија Марка Смукова је да је на то паклено, каменито острво прогнан као клинац од непуних двадесет година, са казном поправно-васпитног рада од 8 месеци да би га тамо мучили још десет више, дакле укупно 18, док су неки други тамо допремљени са казном од 24 месеца да би били пуштени на слободу после 6. Један такав се и данас шепури у Народној скупштини и на ТВ. Буџа!
Да то је ето биографија. Да ли је штура? Како може бити штура ако говори суштински о томе какав је Марко Смуков, клинац кога нису могли сломити мучитељи који су сломили далеко јаче штихове као што су Трајче Костов. Ласло Рајк, Тухачевски и да не набрајам.
Све и још много тога описано је у документаристичком, дакле истинитом, роману "Жица" (Народна књига 2002.)
Биографија је сцена кад је посрћући под теретом трагача претовареног тешким громадама камена, док му је из напуклих жуљева из ђачких дланова на бело каменито тле капала крв, један од старијих, старих кажњеника довикнуо. "Шта је ово дете богу сагрешило па да овако испашта?", после чега су на тог доброг човека (такви су тамо били права реткост) насрнула руља оних који су се налазили око њега ударајући га песницама док га нису оборили на тле, а онда га шутирали по разним деловима тела, а највише баш по глави, само да би доказали своју "верност Титу и Партији," те да би што пре отишли из тога пакла, јер то је био једини начин избављења.
Смуков је мрзео колико своје мучитеље толико и тога непознатог кажњеника који му је на том страдалничком тлу први пут измамио сузе самосажаљења, које је упорно настојао да избегне.
Дакле, биографија је оно што карактерише човека: не покорети се и не тражити свој спас по цену страдања других. Смуков је можда чак и храбрији од Пушкина јер је дозволио да за његовог живота буду објављени његови романи "Свингери" и "Старац и сунце"(Прометеј - Београд 2008.). Због првог је већ доживео бурна негодовања од оних који књигу нису дочитали до краја, да би му се касније извињавали јер да се тобож "извукао завршетком". Чистунци се увек залећу, као певци који се оглашавају пре зоре.
Писца Смукова карактеришу и збивања око његовог романа "Трапез" (Народна књига 2006) о којем се књижевна критика изјашњавала само позитивно (видети дневну штампу и реакције читалаца на интернету), био је номинован за угледне награде, распродат је за пар месеци, али, природно, награђен није! Убрзо је открио и зашто. Уследила су облетања око писца да дозволи екранизацију. Један синеаста је чак тражио ексклузивно право да направи ТВ серију али под условом да се радња премести из Хрватске и Осијека, например у Суботицу, да се избришу описи злочина Хрвата над Србима, поготово оних учињених при прогону српске нејачи из Крајине итд. јер "дело треба да буде прихваћено и на простору те суседне земље". Значи опет братство и јединство, прећуткивање злочина као оно о Јасеновцу, Јадовном и другим усташким стратиштима.
Смуков то није хтео прихватити. Више је волео да опстане тај роман у таквом, интегралном облику. Не мора да за њега зна и да га чита или гледа на ТВ пола света. Читаће га они до којих му је стало и којима је стало до писца Смукова, таквог какав је.
Ето то је биографија писца Марка Смукова. Ни превише ни премало, али довољно.
Још нешто: писац Смуков не јури и не вуче за рукав свако пискарало које тврди да га може винути у звезде само ако би му позајмио тричавих пар стотина еура, који ће, наравно, бити брзо, уствари никад, враћени. Некима ето таква врста славе и није баш неопходна. И то је биографија, зар није?
А и наша стварност, изгледа.
