ПРЕЉУБА КОЈЕ НЕМА
Док је седео за управљачем свог, за то време ретко атрактивног аутомобила, поред њега, на предњем, сувозачком седишту, лудирала се, по такту музике из радија, гимназијалка-матуранткиња Ирена.
Кретали су се улицом Кнеза Милоша, ка периферији. Одједном испред њих се појавило црвено светло семафора на раскрсници где група пешака куља из улице Народног фронта према Масариковој. Морао је да закочи испред самог прелаза. Међу пешацима који су прелазили Кнез Милошеву, срећом на време, пре него што је она угледала њега, препознао је своју супругу. Веома изражене, предпорођајне трудноће, ваљда се из ГК „Народни фронт“ после неког од рутинских прегледа враћала кући изнад Славије. Оборио је главу претварајући се да нешто петља око инструмент табле, поред волана.
- Хеј пази, нека трудница стала испред каприја и блене у нас! Каква лујка. Куд бленеш, говедо! Му-у-у-уууу--- Беж ћуркосава, беж' тамо куд си кренула, док још имаш времена, док се није променио сигнал. Невероватно...- викала је Ирена, церекајући се.
Није подизао главу. Знао је да ће се светло на семафору променити и да ће жена морати да оде. Али то чекање се баш одужило... Само како да се пред њом оправда кад стигне кући. Помисао на сцену која га тамо чека, покварила му је добро смшљену и организовану авантуру са младом, симпатичном гимназијалком.