Лежао сам опружен по каучу у дневној соби. Она је лепршала кроз стан бришући прашини. Уствари, радила је играјући по такту музике са радиа. Кадгод нам се погледи сретну, бљеснуо би њен дивни осмех, мени намењен.
- Дођи и опружи се овде поред мене, - рекох.
Учинила је то без снебивања, радосно.
Загрлио сам је и благо помиловао по коси. Уздрхтала је онако опуштена. Њене усне осетио сам на свом образу.
Дигла се и наставила са радом, још приљежњије и разиграније.
Напокон је одлепршала да се спреми за дочек Нове године са њеним млађаним друштвом, а иза ње је остао одјек њених речи:
- Видимо се после празника. Волим те-
Заустио сам да кажем ~волим и ја тебе~, али загрцнуо сам се. И боље. Лепше звучи то недоречено. Уосталом, не везује нас никакав родбински нити неки други статус. Само уживање у срећном проживљавању живота друге, блиске особе: њеног на почетку, а мог на крају одређеног животног века.