Марко Смуков

- Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста
Марко Смуков - Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

ЈАК ВОЂА ИЛИ ЈАКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

Ел. пошта Штампа ПДФ

Пошто одлазим могу и да приупитам вас хипнотисане који остајете,, нарочито сад пред иззборе - штга је то што желите? Јаког вођу или јаке институције? Ако нас је историја било чему научила онда је то да су иза сваког јаког вође остајале слабе институције, а то значи хаос, трвење, крвави сукоби. Треба ли нам и даље то? Видим и чујем да ови киоји су приграбии све полуге власти, увели невиђену аутоцензуру јавног изражавања,, изузетно јаки, траже да им дамо да буду још јачи, јер да је то у интересу Србије! Докле тако, наопако? Пример - јавни тужилац изјављује да није гонио криминал зато "што није било плитичке воље за то"! Да ли је смењен? Није! И даље прима плату за посао који ће обављатзи... кад му јака власт одобри!

 

АЛТЕР ЕГО

Ел. пошта Штампа ПДФ

АЛТЕР ЕГО
Има неких за плакање дана,
Кад зле мисли пустим да се роје,
Кад глупо делују лица насмејана,
Кад не желим видети ни своје,
Па замрачим собу, искључим све звуке,
Нек мој Алтер Его прегрми све муке,
Без саосећања, неискрене буке.

 

САМОЋА КАО СУДБИНА

Ел. пошта Штампа ПДФ

Самоћа као судбина

Испричајте неки свој доживљај неколицини људи и замолите их да вам понове то што сте им рекли. Уверићете се да ниједна од тих особа не може суштински тачно да наведе шта је чула. Тако долазимо до поражавајућег закључка да нико никог не слуша, барем не пажљиво у мери која је неопходна да се боље разумемо. А познато је да се разумевање догађа искључиво као резултат појачаног улагања пажње.

То нарочито важи за однос између писаца и књижевних критичара, а следствено томе и између аутора и саме читалачке публике. Неки уредници су ми отворено признали да читању рукописа који им долазе не само да не прилазе са довољно пажње, него их чак и не читају дословно, редом, онако како су написани. Не, читају их на прескоке, што би се рекло с брда с дола! Какав онда закључак о тако "прочитаном" тексту могу да изведу - познато је.

О текстовима моје двадесетри до сада издате књиге (двадесет четврта је у припреми) слушао сам и читао само афирмативне приказе. Али прилично уопштене, без одговарајуће аналитичке оцене. Тако сам сазнао да сам ја писац који ..."као сведок увек пише занимљииву исповест из стварног живота" (Васа Павковић), одосно да моји јунаци који пате ..."настоје да икзбегну замке судбине, људску пакост па и идеолошко-политичке условљености и да се супротставе највећом силом коју поседују: вером у снагу младости, душевну чистоту и правичан, повољан исход" (Милета Аћимовић Ивков). И тд.

Један од уредника каже да је мој, радо читан роман дијалога "Где је Лана" читао два пута, па ипак није открио поенту да кад постанемо родитељи више нисмо сами себи довољни, да су наша деца део нас самих и да сносимо одговорност за њихову судбину, а најинтересантнији је живот романа "Свингери". Неки су дозволили да им неколико еротских сцена покупи сву пажњу, па нису приметили да је то вапај за општом слободом, која треба да је ограничена само истом таквом слободом других, односно неминовним природним лимитима.

Напокон, поводом текста мог романа истине "Сахара" добио сам мишљење веома цењеног литерарног мислиоца да прича јесте занимљива "ви знате куда сте се са њоме запутили" (знам, али знаће и свако други ко се потруди да уложи минимум пажње) али да "мањка" објективност, дистанца. Ја онда обратим пажњу на друга књижевна дела и откријем да то свима, без изузетка, такође мањка. А и да у књижевној теорији влада схватање да писац и кад не пише у првом лицу, излаже уствари себе, свој став. А мој став у овом роману је да набројим истините догађаје и да се види како из њих, под притиском друштвено-политичких, историских и религиозних околности, израстају различити ликови, почев од оних које ништа не успева да сломи до других који се руководе принципом "ако их не можеш победити, ти им се придружи", до иних који услед промењених околности не презају да се и сами мењају, срећом по себе и друштво, на боље.

Све засновано на истинитим догађајима, чак документовано писменим докментима, па коме је стало до истине и користи коју из тога могу да извуку, нека чита по принципу: Casus dementis correctio fit sapientis.


 

ЦВЕТИЋ

Ел. пошта Штампа ПДФ

Цветић

Да је семе могло да бира, 
Не би га било ту где је пало,
Можда у некој оази мира,
Сунце чека да би му сјало,
Но како то бива веома често,
Живот не бира време ни место.

Семе је клицом живнуло,
Напукли асфалт пробило,
Сјајном лепотом бљеснуло,
Мирисом се огласило,
Цветићем пурпурне боје,
Живот је тражио своје.

Али наиђе чизма нека,
Прекрасни цветић постаде флека. (БОЈЕ СУТОНА Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели )


 

ИСТИНУ НА ВИДЕЛО

Ел. пошта Штампа ПДФ

Одломак из романа КОНТРА КОД у припреми:                                 

                                            ИСТИНУ НА ВИДЕЛО

                                                                                Еуфемистички је неке крволоке у људском обличју називати зверимам, јер дивље звери кољу само кад су на то принуђене глађу, никад из обести.

            Па онда ево и ове приче коју чувам у својој сваштари и носим у свом срцу, не могу више, излудео бих да је нисам понудио за објављивање, а сад испада да сам ја онај који мути воду, а не они који су то направили. Јер ово је доказ како је све почело. Ево сећања због којег  су се Срби побунили деведесетих, да би сачували своје животе, своју децу, вековна огњишта. То је потребно да се објасни и да се зна као упозорење шта све може да се деси ако се правимо да не примећујемо буђење повампиреног наци-фашизма.. Да не чујемо оне узвике из стотине хиљада грла и то оних најмлађих „За дом спремни“ и „Уби, уби Србина“. 

            -  И то, уредниче, није моја прича него дословно писмо које је својевремено италијански генерал, Алесандро Лузано послао Мусолинију, са „Драги Дуче“ и о томе како су Павелићеве усташе упале у српоска места Столац,, Чапљину и Љубиње (између 60 и 120 км. северно од Дубровника, силовале учитељицу пред децом, па је заклали и на исти начлин поклали њених 120 ученика, на наин да што више трпе и у ту сврху им, делимично пресечене вратове, отворене ране насипали сољу и тд.

            И да не набрајам. Ту ти, уредниче, све пише. Итлијански војници то су непосредно утврдили и обелоданили, како кривица за тај монструозни злочин не би на њих пала. Мучно ми је било то читати и о томе писати, али доста је било тога сакривања под тепих, док о нашпем народу потомци тих злочинаца шире своје отровне клевете.     

            Италијански генерал у свом опису иде и даље: „Према извештају обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује, околни Срби поново да се узнемире, одлучим да одем тамо и да тачно видим шта се догодило.
Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и наивна реч. Tо је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.
Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре!
На вечну срамоту наше, римске цркве и један Божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа у селу више нема никога! Истога дана, то смо открили касније, кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 800 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкарацa. Jедино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су
и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.
            Покољи Срба су достигли такве размере да су у тим крајевима загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље.“

            -  Е сад ако се ја позивам на тај злочин безумља истичући да треба да се зна шта се догађа, може изгледати да то чиним зато што припадам народу, који је трпео те жртве, а није тако. Био бих згрожен и да сам случајно рођен на страни тих злочинаца, али због догађања последњих година, кад су оргаизованом, медијском кампањом озлоглашени само Срби у земљи, где се догодио овај непојмљиви масакр, као да су окупатори на сопственмим њивама и у сопствен кућама , да су се побунили без разлога, као да су могли заборавити тај ужас који су претрпела деца њихових предатака.

            Зачуђујуће је да се ти монструми нису стидели својих сународника, као да су они други то гледали равнодушно, чак можда са уважавањем, јер ту су и припадници цркве! Па и сада нико се од тога не ограђује, а чекају извињења само од других! Никоме не смета што се налази у таквом друштву!

            Потребно је уздигнути се изнад примитивизма који називамо национализмом и осудитио злочине без обзира ко их је починио, што до сада, насжалост, није био случај.Пишем, зато што сам згрожен, као припадник људске расе, и јер бих био згрожен и да сам припадник те нације, чији су злочиначки изданци починили то гнусно недело. У сваком случају осећао бих се прљавим и самом себи одвратним, камоли ако бих то игнорисао, сакривао под тепих. Јер тог сакривања под тепих је било и превише последњних стотинак година и шта нам је донело? Само нова безумља, пошто су ти злочинци слављени и још их увек славе као хероје, а велике силе међународне судије постављају из редова својих подрепаша, који правду кроје по моделу политике и морала оних који их плаћају. Практично их послушнички следе у политичком неморалу. Међутим,неке  савесније судије, чланови тих судских већа, која су судила по диктату владајуће политике, отворено говоре и пишу – били смо принуђени да ослободимо те оптужене, првостепеном пресудом осуђене, хрватске генерале! Принуђени? Нико није принуђен да поступа непоштено, па ево ни ја. Писаћу истинито, по својој савести и поштењу, па макар супротно општем тренду, или уопште нећу писати. То је мој непроменљив став господине уредниче, па свидело се то теби и твојим саветницима, или не.

            Увек је било битно питање циља.  Па који је циљ овог мог написа? Да се иживљавам, цитирајући писмо овог, згроженог, италијанског генерала? Не! Да отворим, очи онима, заведеним, који одбијају да виде? Не, они ће одговорити да су убијали и други (зар учитељица и њена деца!), позваће се не статистику, лажиране бројке и слично... Не, пишем због припадника свог народа – да им је све то било познато, да није од њих било сакривено по завршетку Другог светског рата, могли су знати шта их тамо чека, па да се на време евакуишу и благвремено да потраже спас негде другде, без крвопролића и лажи.

            - Добро Петре, не могу рећи да ниси у праву, али у мом листу за такву причу,  једноставно речено, нема места...

            - Али зашто? Ништа те не разумем. Зар и поред таквог доказа, као што је ово писмо италијанског генерала? Зар се ово може сматрати злурадом осветом речима против кољача? Речи су ипак само речи, истина је увек само истина и не може бити грех да се открије, да се за њу сазна, него напротив: злочин је скриати истину, па изложити људе опасности да им се поново догоди тако језиво зло...

            - Свемоћна и агресивна, прозападна, пропагандна машинерија је већ учпинила своје. Проглашени смо за лоше момке и ту се више ништа не може учинити.

            -  Зар ни да покушамо, да се боримо, бранимо? Ни речима?

            -  Нико паметан на срља у борбу коју ће, сасвим извесно, да изгуби...

            - Као да су борбе ствар избора! Никад никакве борбе не би ни било ако би се у њу ступало само кад се жели и кад је победа сигурна. Зар сматраш да то не дугујемо генерацијама које долазе

            -  Ма.погледај од  чега живиш, човече. Јесил' примио плату? Јеси. Опстајемо ли као лист? Опстајемо. А знаш ли како? И одакле нам стижу паре.?

            -  А тако значи! Е, па не треба ми ваш шугави новац, продане душе. Ајд' здраво!   

                                                         

                                            

 


Страна 1 од 139

RSS

Marko Smukov

Забележи и подели

AddThis Social Bookmark Button

Рекламни спот


Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?
 

Случајан избор књиге

Ко је на сајту

Имамо 4 гостију на мрежи