Марко Смуков

- Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста
Марко Смуков - Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

Рођенданска

Ел. пошта Штампа ПДФ

РОЂЕНДАНСКА

Хеј, зар сам још ту са вама?
Невероватно, ко би рек'о.
Да није нека грешка?
Бог ми се у сну јавио,
Каже да сам прерастао мобилизацију
За небеску гарду,
Мој воз је прохујао са вихором,
Закаснио сам,
Али да ми се опрашта,
Као сирочету без оца и мајке,
За следећи турнус морају тамо да питају,
Мог тату и маму,
Да ли се слажу да им се придружим,
Пошто би овако, у овим годинама,
Они као млађи,
Морали сад мене да поштују,
И да слушају,
Беспоговорно, као ја њих некад,
Нарочито се отац плаши,
Да му не узвратим за све оне батине којима је он мене,
Васпитавао,
Кад је покушавао од књиге и школовања,
Да ме одврати,
Да бих остао у селу,
Да орем црну земљу,
Као он, његов отац и отац његовог оца,
А ја толико још као дечак,
Неваљао био,
Да по успеху у учењу све надмашим,
Најбољи у својој генерацији,
Онда кад су они, моји брижни родитељи гајили наду,
Да ћу пасти на испиту,
Па остати у селу да орем ту црну земљу...
Тако док су неки други родитељи,
Муку мучили, трауму преживљавали,
Што им дете доноси из школе најгоре оцене,
Мени су следиле батине за сваку одличну оцену,
Коју бих им из школе донео и показао.
А тек да ме нађу сакривеног иза пласта сена,
Са отвореном књигом у рукама,
Јерес! Батине!
Какав парадокс!

*

И ево га сада први октобар двехиљаде четрнаесте,
Не знам где да се денем,
Нисам ни за рај ни за пакао,
А трећег нема,
Значи – ад акта,
Под тепих!
Чујем да су се и они на небесима,
Бирократизовали,
Па кад се појави неки овакав проблем,
А не иде чак ни да се угледају,
На Александра Македонског,
И на његово пресецање гордијевог чвора,
Сабљом,
Оформе комисију,
Која ће случај да решава дугим низом година,
А и мени се некако баш и не жури,
Па не приговарам,
Нити се жалим,
А не знам ни коме бих...
И шта ми фали,
Ако паднем, ја устанем,
Сам, без ичије помоћи,
Ни кад мало више попијем,
Не сударам се са бандерама,
Као да се и оне склањају од мене,
Све живо и неживо,
Стрепи од бројке осамдесет пет,
Као да је заразна,
А није! Или можда ипак јесте,
Барем до половине,
Значи до четрдесет и неке,
Можда би те то усрећило,
Могао би да пијеш, а да се не опијаш,
Да једеш, а да се не преждераваш,
Да слушаш, али да не чујеш оно што те нервира,
Да гледаш али само лепо да видиш,
Да размишљаш о пријатним стварима,
Како би ти живот био пријатан,
Да не бринеш шта други о теби мисле,
Јер ти си оно што јеси, а не што други тврде да си...
Зато је мој случај такав какав је...

*

А да сам крив – јесам.
Јер кад је требало уживати у никоотину,
Па се онда борити како да га се ослободиш,
Није ме било,
Кад је требало наливати се алкохолом,
Док не паднеш под сто и почнеш повраћати,
А сутрадан боловати, па се борити против,
Тога зла – није ме било;
Кад је требало уживати у коцкању док не прокоцкаш,
Очевину, дедовину, прадедовину,
Па се борити како да се те аждаје ослободиш,
Није ме било;
Кад је требало уживати у кокаину, хероину,
И другим напастима,
А затим се борити да се тих јахача апокалипсе,
Ослободиш, опет ме није било...
Дакле, са свих оних бојишта која нас квалифукују,
За мобилизацију у небеску гарду мене ту нису могли наћи,
Јер сам се извукао кад су тражени добровољци,
Дакле – дезертер! То сам ја,
Дезертер!
Овакве никаква војска, а поготово не нека гарда,
Још небеска,
Не жели да има у својим редовима..
Зато отуда и не шаљу позив за мене.
*
И шта сад,
Док без својих исписника, вршњака,
Школских другова и другарица,
Несталих сведока мога битисања,
Питам се да ли ме је стварно било,
Или ми се само причинило, снило,
Док клошарим на Фејсбуку,
И слушам клинце како дискретно шапћу,
- Ко је сад па овај,
Шта ће овај ту?
Стварно шта ћу вам ја сад,
Да вас подсећам шта вас чека,
Можда ако будете имали среће,
Не заборавите – среће,
Јер то је оно непожељно – треће!
Узалуд попови припремају опело,
Причешће за опрост греха,
Не прилазим,
Да ли су опрали руке док нам у уста трпају,
То "тело Исусово", "крв Исусову",
Каква будалаштина, одакле им то?
Не, ја не прилазим,
Залуд очекујете чашицу препеченице за покој душе,
Залуд сте припремили ваша опела,
И свеће,
Ја већ имам једну,
И та ми је довољна,
Пали се и усправља на додир,
Нежне и умиљате женске руке,
И ћао бела, ћао бела ћао!
Adio per sempre,
Sorry!
Свиђа ми сеСвиђа ми се · · Подели
Marina Mladjenovic, Tanja Zlatanovic, Светлана Станковић и 3 других кажу да им се ово свиђа.

 

Потомак

Ел. пошта Штампа ПДФ

 

  • Марко Смуков Шта ли је овај борац мислио у тренутку са слике? Да ли је бринуо како ће о њему судити његови потомци? Да ли је преживео битку и дочекао победу и славље које је уследило?
  • Марко Смуков

 

Последње ажурирано уторак, 30 септембар 2014 08:46
 

Ђавољи плес

Ел. пошта Штампа ПДФ

ЂАВОЉИ ПЛЕС

Убрзај кад можеш, успори кад мораш,
Мисао над мислима,
Песму над песмама,
Наук над наукама,
Предочавао сам јој,
Нежним шапатом, загрљајима, пољупцима,
Па јауцима и урлицима,
Писаним порукама на парчету папира,
Дискретно стављеним поред њеног узглавља,
Међу листове књиге коју ће да чита,
Прилепљене на врата купатила,
Фрижидера,
На огледалу...
Узалуд!
Мој свет није био и њен свет,
У њеном свету изобиља,
Као на шведској трпези,
Све је прелепо и на дохват руке,
Весело и безбрижно...
- Чело ти се наоблачило, зашто? – говорила је:
- Скини тај прамен црних мисли са чела,
И причај ми нешто лепо,
Нешто што ћу волети да чујем,
Не мора да буде истинито,
Само нека је лепо, да ми се свиђа,
Нешто што знаш да ћу да уживам слушајући...
- Али ја више нећу због тебе да се бијем,
Са примитивним насртљивцима,
У кафићима,
На београдским сплавовима,
То мораш да знаш,
И да водиш рачуна с ким се очијукаш!
Све на изволте,
Слободно се послужите, без устручавања.
- Јао баш си диван,
Ни до сада ниси требао,
Грешио си,
Јер то су сви тако слатки, дивни и добри момци,
Ласкавци...
- Наравно, кад их изазиваш,
Јебачким погледима,
Врцкањем гузицом у затегнујтој краткој сукњици,
У тесним панталоницама,
У које не знам како успеваш да се уденеш,
- Љубоморко мој, ух како те волим! Дођи да те цоким,
Ммм-ммм-ммм...
- Знаш шта, носи се у лепу... – одвалих,
Дохватих јакну и пођох на ваздух.
– На овој тачки путеви нам се разилазе, рекох!
Није ме пуштала, закључала је излазна врата, кључ сакрила.
Говорећи да то не иде тако, не можеш да одеш без разлога...
Знао сам да неће бити лако,
Али не и да ће бити тако очајно тешко,
Паклена ноћ пренемагања, псовки, вређања,
Тек тада сам чуо шта најгоре о мени мисли,
Да би пред зору,
Клекла испред мене молећи ме да је не одбацујем,
Да је сексуално задовољавам: „док се не снађем,
Док другог не нађем „– преклињала је,
По њеном обичају,
Отворено и дрско..
И тада смо имали последњи јебачки ђавољи плес,
За памћење!
Она је то хтела и дала све од себе, да бих је памтио,
Да бих патио,
И да бих јој се подвијеног репа,
Покајнички вратио,
Прозрео сам ту игру,
Припремио најлепше мисли којих сам могао да се сетим,
Којима ћу своју чежњу да храним,
Кад огладним.
Себи сам дао реч: повратак никад, никад и никад!

*

Виђао сам је с времена на време,
Издалека, без поздрава,
Ту и тамо,
Увек са другим мушкарцем,
Са мушкарцима и девојкама,
Наши заједнички познаници,
Злурадо,
Тобож пријатељски су ми подносили,
Нетражене извештаје о њеним авантурама,
Са мушкарцима,
И женама,
Појединачно или у групи,
Кад сам после једне такве приче,
Њену „најбољу“ другарицу запитао,
Зашто нешто не предузме,
Да своју пријатељицу уразуми,
Да би мало успорила у овом нереду који нас окружује,
Одговара:
- Не једном, безброј пута сам је опомињала,
И увек добијала исти одговор – невероватно какви сте чудаци,
Сви ви који ми тобож желите „само добро“,
Уствари ми завидите,
Јер добре савете увек дају они,
Којима је природа ускратила моћ да дају,
Лоше примере,,,
Зашто да успорим,
Кад ми је овако лепо?
Богато и слатко, а ништа не кошта,
Напротив,
Имам све што само пожелети могу...

*

Прохујале су две године,
Случајно смо се срели у Кнез Михаиловој,
Била је сама,
Елегантна по последњој моди,
Дотерана,
Можда мало превише мршава...
Нисам хтео да избегнем сусрет,
Јер тамо где је било ватре ни пепела није остало,
Био сам хладно срдачан,
Рекао сам јој да лепо изгледа,
Тако витка, а елегантна,
- Важно је да сам здрава,
Одговара на питање о здрављу које нисам постаио...
- Била сам у Заводу за трансфузију крви да бих дала крв,
После детаљног, свестраног прегледа,
Нису ми је хтели узети, иако су им резерве пресушиле,
Кажу – па ти је немаш довољно ни за саму себе.
Схватио сам шта то значи,
Ништа, нећу са њом у поздрав да се љубим.
Неко време сам погледом пратио,
Мршаву фигуру некад прворазредне лепотице,
Док није сасвим уронила у бујну реку пролазника.

*

Није прхујала ни цела година дана,
А од њене мајке из унутрашњости,
Коју никад нисам видео,
Добио сам писмо,
Моли ме да јој пошаљем две и по хиљаде динара,
Јер толико јој још недостаје да би ћерки,
Подигла надгробни споменик,
Зар тако рано,
А тек је превалила двадесет и неку,
Уз израз саучешћа послао сам ојађеној мајци пет хиљада,
Да ли сам се тиме искупио,
Што сам на време отпливао са брода,
Који неминовно тоне,
Који због ћоравог кормилара,
Неизбежно клизи у бродолом...
Јер ђаво увек долази по своје.
Да ли сам учинио баш све што сам могао?
Да нисам ипак нешто пропустио да учиним?
И шта ми сада преостаје...
Да пустим сузу, можда...
Да ли сам пустио сузу?
Не сећам се...
Препуштам да нагађате...
Марко Смуков
Свиђа ми сеСвиђа ми се · · Подели
Sharlotte Bronte, Časlav Damjanović и Mirjana Nebitno кажу да им се ово свиђа.


Branislava Vitić hmmm možda se suze utopile u "ODU O MRTVOJ LJUBAVI" jer " Tamo gde nije bilo vatre, nema ni pepela". A bila je vatra. Marko divnoooo. Suza se u stih pretvorila
25 минута · измењен · Не свиђа ми се · 1



Марко Смуков Рат и љубав, ничег заједничког. Повлачење у рату је пораз, у љубави победа и спас!

54 минута · Свиђа ми се

 

Рутина

Ел. пошта Штампа ПДФ

Рутина. Вестерн приказује јунака који у градић, где царује насилничка банда, долази незнано одкуд, успоставља правду и без обзира на планулу љубав одлази у непознато. Амерички сентиментални филм приказује брачни пар који се досађују, посвађају се, сваки супружник учини ванбрачни излет, доживи потресну авантуру, али се ипак обоје сете да имају децу и своје брачно гнездо, помире се и наставе заједнички живот заљубљнији него икад.Ако је у међувремену било туче, јасно је ко ће да победи - онај позитивац који је пре финала претрпео жешће батине... А ми имамо народне песме и борца против опаког стереотипа, Бановић Страхињу, хуманост којом се можемо поносити, тако да наши писци немају разлога да инспирацију траже у изгубљеним, несрећним, кафкијанским ликовима који не успевају да открију где им је место у оквиру универзума...

Досадно, досадно, досадно...

Сваки искорак ван стереотипа је прихватљивији него пука рутина која сигурно убија сваки вид стваралштва!

 

Smisao

Ел. пошта Штампа ПДФ

Smisao
Nema smrti, nema sudnjeg dana,
Samo prazne glasine, neznanje,
Na kraj puta čeka nas nirvana,
Nov početak, novo bitisanje,
Naš se točak beskrajno okreće,
Rulet nade i varljive sreće,
ne brinite - nikad stati neće!
Свиђа ми сеСвиђа ми се · · Подели
Marija Majdanac, Sharlotte Bronte, Snjezana Dvojak и 4 других кажу да им се ово свиђа.


Марко Смуков Сви добијају, мада различито!

23 сати · Свиђа ми се · 2

 


Страна 1 од 117

RSS

Marko Smukov

Забележи и подели

AddThis Social Bookmark Button

Рекламни спот


Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?
 

Случајан избор књиге

Ко је на сајту

Имамо 30 гостију на мрежи