Марко Смуков

- Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста
Марко Смуков - Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

SRE'ĆNA NOVA GODINA

Ел. пошта Штампа ПДФ

SREĆNA NOVA GODINA!



Predvečerje poslednjeg dana stare godine je možda interesantniji deo novogodišnjeg ludila nego i sam doček. Jer sve je u nekom isčekivanju, nečeg nemoguće lepog, nečeg neobičnog, predivnog. Tada su sva nadanja realna, sve fantazije na dohvat ruke, treba samo dohvatiti i uzeti sve što ti duša želi. Tada se ni bukvalno govoreći ne pita za cenu a o posledicama ko bi tada bio lud i da pomisli.

Jedne takve večeri na Terazijama u Beogradu našli su se Mirko i Vlada, stari i provereni dugogodišnji drugari. Mirko je bio poznati beogradski zavodnik i srcelomac koji je kao leptir leteo od jednog ženskog cveta do drugog, dok je Vlada tu negde kaskao iza njega. Ni njemu kao plejboju broj dva nije bilo loše: sve što bi mu dosadilo ili preteklo Mirko mu je velikodušno ustupao. Tako je bilo dobro i jednom i drugom, a ni devojke koje bi Mirko posle upotrebe odbacivao nisu baš sasvim loše prolazile jer su na Vladinom ramenu mogle da se isplaču do mile volje, pa i da se uteše..

Dakle, za doček u Mirkovom stanu njega je tamo čekala njegova aktuelna simpatija sa kojom je "bio u šemi" već za njega rekordnih godinu dana, ali problem je bio Vlada: on nije imao partnerku za tu čarobnu noć.

"Pa to ti nije nikakav problem" - hrabri ga Mirko - "eno ti one crnke pored izloga. Priđi joj i pozovi je pa idemo kod mene, moja Gordana nas sigurno nestrpljivo isčekuje…"

"Hajde obradi je ti, molim te. Učini mi to, ti si u tome nenadmašan" - gurka Vlada Mirka.

Ovome nije bilo potrebno mnogo ubeđivanja, pa se lepa crnka, Ljiljana iz nekog manjeg mačvanskog grada ubrzo našla između njih dvojice u šetnji do Mirkovog stana negde na polovini puta između Terazija i Slavije.

Posle nekoliko čašica viskija "radi opuštanja" Mirko ostavlja Vladu i Ljiljanu same u sobi a on se povlači u susednu prostoriju kod svoje devojke, ali ubrzo evo ti Vlade:

"Slušaj bre Mirko ova riba neće da se vata samnom. Kaže ona je ovde došla zbog tebe a ne da se vaćari samnom."

Naravno Mirkova Gordana ovaj razgovor između dvojice drugara nije smela da čuje, za nju je Ljiljani nešto pozlilo pa će Mirko, kao student medicine da joj pruži prvu pomoć. Što je on sve morao da učini da Ljiljanu ubedi da prvo nju seksualno zadovolji Mirko pa da ona zatim primi i zadovolji Vladu može samo da se nagađa. Uglavnom ona je i te noći i sledeća dva dana, pošto je Gordana morala da se vrati u roditeljski stan, jednako i pošteno zadovoljavala oba mladića, pa je izgledalo da su svi srećni i zadovoljni. Tako su je zajedno i ispratili na voz i dugo joj mahali sa perona Beogradske železničke stanice.

Međutim, posle godinu dana Mirku stiže tužba za utvrđivanje očinstva, jer se novogodišnja noć pokazala kao izuzetno plodonosna. Dok su svi poznanici uključujući i nekorektnog Vladu, Mirku čestitali na novorođenoj ćerkici, njemu naravno ni najmanje nije bilo do šale. Ispostavilo se kasnije da je Ljiljana, pošto je rodila vanbračno dete, došla u Beograd i na vratima Mirkovog stana našla njegovo ime i prezime, a adresa se već sama po sebi nametnula pa je tako došlo do suđenja na kojem je naravno Mirko izgubio, jer su se njegova krvna grupa kao i krvne grupe majke i novorođenčeta podudarale. A uključivati Vladu u celu priču bilo je besmisleno jer i on je imao istu krvnu grupu.

Tada još nije bila iznađena metoda utvrđivanja očinstva putem DNK.

Tako je ostalo da Mirko sve do punoletstva deteta plaća doprinos za njegovo izdržavanje i da se on i Vlada stalno preganjaju oko toga na koga od njih dvojice dete više liči.

A da je ovo Danska pitanje utvrđivanja očinstva ne bi se ni postavljalo, samo bi svi oni koji su sa detinjom majkom imali seksualni odnos u vreme začeća bili obavezni da solidarno doprinose za izdržavanje deteta koje uostalom nije ni tražilo da se rodi, pa bi njegova materijalnaegzistencija bila sigurnija i bolje obezbeđena.









Последње ажурирано четвртак, 29 децембар 2016 10:51
 

ЛИДО

Ел. пошта Штампа ПДФ

ričica LIDO nagrađena svojevremeno, vredi li pomena, sa šest hiljada dinara:
Ko ima para kupa se u moru, a ko nema dobro mu je (možda čak i bolje) na zemunskoj plaži Lido. Topao i čist pesak, a Dunav na tome mestu napokon čist bez motornog ulja koje su ranijih godina rasipnički za sobom ostavljali vlasnici brojnih čamaca.
A Dunav kao da se ulenjio ili umorio pošto je protekao celom Evropom, pa tu na tome čarobnom mestu zastao, kolebajući se da li da nastavi svoj dosadni put do Crnog mora ili da se pretvori u ogromno jezero i stane da tu miluje obnažena tela beogradskih lepotica. Takvih kakve nije imao prilike da grli kroz celu severnu i srednju Evropu.
Jer ako ova balkanska zemlja ima čim da se podiči onda je to sigurno i ovaj buket prelepih beogradskih devojaka.
Ali kao što je poznato u svakom buketu ruža nađe se neka koja se izdvaja svojom svežinom i lepotom.
Pošto je završio sa ispitima a nije mu se išlo kući u zabačenu i dosadnu selendru na jugu Srbije, student filozofije Igor, je svojem ocu poslao telegram sledeće sadržine: Dragi ćale položio nisam pao šalji pare. Njegov otac budući da nije studirao filozofiju i da nije bio upućen u pravopis i značaj interpukcije, a naročito važnosti zareza u tekstu, tu poruku je protumačio tako kako svi i tumačimo kada smo u neizvesnosti: onako kako nam je lepše i prijatnije pa je sinu ipak poslao pare.
Tako je Igor imao mogućnosti da leto provede u Studentskom gradu u Novom Beogradu i da se hladi i rekreira na prelepoj zemunskoj plaži Lido. Ali ne samo da se rashlađuje i rekreira, nego i da pari oči na opisanom buketu lepih, tek procvetalih ruža. I kao što rekoh na jednoj od njih koja se izdvajala svojom lepotom i svežinom. Šta je to što je toga momka koji je dotad prilično nezainteresovano blenuo u mnoštvo razgolićenih i od sunca već dobro pocrnelih tela kupača i kupačica, ležeći nepomično na peščanom sprudu, uspelo tako da impresionira i zainteresuje da je odjednom poskočio? Do đavola sa puritanizmom: bila je to jedna prekrasna ženska zadnjica. Najlepša ženska guza na svetu!
Igor je skočio na noge lagane i kao magnetom privučen pođe ka tome prizoru koga nema ni na platnima najvećih slikarskih genija svih vremena. Devojka je bila zagazila u vodu toliko da joj je površinski nivo tek dodirivao od sunca već unekoliko potamnele polulopte, koje su razdvajale uske tanga gaćice crne boje.
Ona, kao da je znala da je Igor sa naročitom pažnjom posmatra, odugovlačila je sa uranjanjem u vodu. Njena duga crna kosa raspuštena u slobodnom padu dopirala je samo do kraja njenih leđa, odakle počinje ta đavolski zavodljiva stražnjica. Kao da je i dužina kose tako planirana da samo dotakne, potcrta i istakne, a da pri tome ni delimično ne prekrije prelepi izdanak majke prirode.
Kao paralizovan Igor je zastao opčinjen neverovatnim prizorom da je Dunav prošavši sve druge evropske plaže i pored tela drugih brojnih kupačica baš tu na zemunskom lidu zastao da se umiljava oko nogu mlade beogradske lepotice. Lepo se vidi kako miluje njene vitke noge i besramno žubori kroz njeno čarobno međunožje, praveći neke mini virove i kružne talase.
Zaneta nekim svojim mislima devojka se napokon baci u vodu i nastavi da se praćaka kao naivna ribica spremna da zagrize mamac veštog pecaroša. Pošto je bio momak od akcije, Igor se takođe baci u vodu i bez problema uspostavi kontakt s devojkom koja je i spreda bila isto tako zavodljiva i privlačna kao i otpozadi.
,,Uskraćena si što ne možeš sebe da vidiš i sa druge, zadnje strane...”, reče joj Igor.
Devojka nije bila od onih koje bi se zbunile ili pocrvenele, pa veoma raspoloženo odgovori svojem udvaraču:
,,Znam, čula sam komplimente i komentare, a i kod kuće imam veliko ogledalo.”
Igor je koristio sve svoje štosove koji su se u njegovoj dugoj zavodničkoj karijeri potvrdili kao uspešni ali uzalud: ovakvu lepoticu nije uspeovao „da zbari”... Ali kako nije bio momak koji lako odustaje iskristio je činjenicu što mu se devojka poverila da u nekoj agenciji za ispitivanje javnog mnenja radi na kompjuteru, pa je zamolio da dođe u njegovu samačku sobu u Studentskom gradu, da bi mu pokazala neke finese rada na toj čudnoj mašini.
Kada je devojka, posle dužeg ubeđivanja koje se nastavilo na plaži Lido iz dana u dan, napokon prihvatila njegov poziv i došla u njegovu sobu, nije se začudila što od nekog kompjutera tu nije bilo ni traga. Pomisao na tu pojedinost samo ju je zvonko nasmejala. On joj je prvo ponudio jedan čokoladni liker ,,radi opuštanja” i u jednom trenutku, kada mu je devojka, stojeći zagledana u neku sliku na zidu, bila okrenuta leđima, svoje ruke joj je otpozadi zavukao ispod njenih nadlaktica i tako dohvatio za njene istaknute, čvrste grudi. Ona se odlučno I veoma energično otrgla i okrenuvši se prema njemu tako ga je besno pogledala da mu se krv sledila u žilama. Na mah je bio ne samo totalno obeshrabren nego I paralizovan, kao nikada ranije.
Pošto je tako na nesumnjiv način shvatio da manuelno ne ide, ponudio joj je dvesta pa petsto maraka (koje u stvari nije imao što ona to nije mogla da zna) ali uzalud. Lepotica je prsnula u smeh pokazivajući nisku svojih, prelepih, belih zuba:
,,Znam, trebalo bi da se uvredim što misliš da sam od onih koje se prodaju za pare, ali ne vredi da glumim. Morala sam da se smejem. Odlično si me zabavio. Hvala ti…”
Više mu nikad nije htela doći u stan, mada su se i dalje viđali i družili na plaži Lido, da bi na kraju i to prestalo. Jer ne kaže se uzalud da je ljubav kao vatra – bez hrane se gasi.
Pratio tu romansu Igorov drugar Mladen, pa ga pita da li je već „kresnuo“ Draganu. Da ne bi stavio na kocku svoj renome zavodnika bez premca Igor je svojem drugu diplomatski dvosmisleno odgovorio da džentlmen „ljubi ali ne priča” Mladen je to razumeo onako kako je želeo da razume, pa pita Igora da li bi i on uspeo za sto maraka ili da primeni ,,mačo sistem” tj. snagu. Igor, sećajući se svoje pet puta veće devizne ponude koja je ostala bez rezultata, reče svojem drugu da bi mogao pokušati ovo drugo, što znači na mišiće. U stvari sebe je prekorevao što u presudnom trenutku nije bio uporniji i energičniji, pa je sada preko Mladena hteo da proveri da li bi malo prisile možda urodilo plodom.
Mladen je tada prionuo da osvoji lepoticu, pa se danima na plaži Lido vrzmao oko nje. Napokon, posle nekih mesec dana on se na plaži pojavio sa povećom modricom preko desnog oka. Pošto je pri susretu odbio da se pozdravi sa Igorom, prošavši pored druga kao pored turskog groblja, Igor mu doviknu:
,,Ljutiš se bez razloga. Otkud sam mogao znati da je levoruka…”
Sledećih dana Dragana se na plaži redovno pojavljivala sa nešto starijim mladićem, gorostasom debelih mesnatih usana i orangutanske, grube face, pa je Igor izbegavao da se nađe u njihovoj blizini. Ali jednom prilikom dok se on vraćao od restorana, Dragana i grmalj, onako svejednkao zagrljeni dolazili su mu u susret, pa Dragana zastade i reče:
,,Igore, da te upoznam, ovo je moj muž.”
,,Ratko”, zagrme bas i stisne Igoru ruku tako snažno da se ovaj uplašio da li će ta šaka i dalje moći da mu služi.
,,Mili, to je onaj mladić što mi je ponudio petsto maraka za jedno tucanje. Samo da znaš koliko će da te košta ako se od mene razvedeš pa ti ispostavim račun za svako kresanje po petsto marona...”, reče Dragana mužu, smejući se.
,,Ih, bre momčino, šta mi to radiš”, reče sa dobroćudnim prekorom grmalj pljesnuvši tako prijateljski Igora po ramenu da ovome od toga klecnuše kolena.
Taj pljesak je Igora podseio da u Beogradu ima i drugih sjajnih plaža, kao što je, recimo, ona na Adi.

Марко Смуков Фотос је фотос , а стваност је стварност!
Марко Смуков
Прокоментариши...

 

Roman TRAPEZ - odlomak

Ел. пошта Штампа ПДФ

Motor je parkirao pored nekog restorana sa senovitom baštom. Tu je izabrao sto i zauzeo položaj koji mu je omogućavao pogled na ulicu i prolaznike. Ljudi, žene, nestašna i vesela dečica, poneki starac i starica... Neki pogureni, poštapajući se, prolazili su. Svaki zanet nekim svojim brigama, željama, težnjama. Svi nekud žure, obave neki poslić, pa se vraćaju svojim kućama, svojim bližnjima. “Ovi bar neće morati da beže i da se spašavaju u kolonama nesrećnika. Ovaj narod ovde živi svoj uobičajeni život, kao da se tamo negde, na samo par stotina kilometara udaljenosti, ne događa egzodus. Ovde životna reka teče svojim uobičajenim tokom. Samo on u ovom gradu, kao ni bilo gde na planeti, nema ni kuće, ni kućišta. Niti bilo koga bliskog. Mada, ko zna...

            Sa jednog panoa pozivao ga je neki oglas: poljoprivredno-voćarsko dobro “Na-Mi” traži radnike za sezonski posao branja voća, posebno šljive ranuše i trnovače. Tristan pretražuje svoj ruksak, pronalazi ono pismo u kojem je njegova sada pokojna majka opisala svoj dolazak u Užice i gle – nema sumnje, radi se baš o imanju njegovog nedokučivog oca, Nenada Mandića. Sada mu je već bilo jasno da ovaj naziv poljoprivredno - voćarskog dobra čine početni slogovi imena njegovih polusestara. “Za prvi slog mojeg imena tu nema mesta. A izgleda da se ne bi baš ni moglo sinhrono, milozvucno uklopiti. Delovalo bi suviše rogobatno, remetilački “ – nasmejao se na tu pomisao, više zadovoljan nego tužan.. Srce mu zaigra pri pomisli na mogućnost da tako lako uspostavi kontakt sa svojim misterioznim roditeljem i njegovom porodicom. Ali ne i direktno. Više sa strane, kroz sezonski, najamni rad. Baš fino. Kao poručeno. Anonimno i neupadljivo, koliko god to bude moguće. Pa da onda, u zavisnosti od razvoja situacije na kraju  ipak odluči da li da se otkrije ko je i šta je, ili da tako skrivenog identiteta ostane do kraja. Jer njemu više nikakav otac nije bio potreban, a pogotovo tek takav koji je njegovu majku i njega bezobzirno napustio i pre nego što se rodio. Tako da i ne zna za njegovo postojanje.

            Naravno, svojoj majci, ako je već raširila noge za jednog nedostojnog klipana, za kasniji, sudbonosni razvoj događaja nije našao ni najmanju zamerku. Jer i on bi na njenom mestu postupio isto. Kao što već i postupa, jer odlučuje da se ne otkrije pred jednim naduvanim i bezobzirnim bogatašem, kako je zamišljao svoga oca i pre nego što ga je i video, a kamoli upoznao. “Ne, ta individua može da ima samo oblik ljudskog bića ali ne i ono što čini suštinu normalne humane ličnosti: karakter i osećaj za moralnu odgovornost. Pre svega, vernost, poštovanje sopstvenog obećanja, date reči. Možda on nikad i nije saznao da postoji neko kao što sam ja ali nije moguće da je tako ograničen, pa da ne shvata šta se događa prilikom polnog sparivanja između muškarca i žene. Moja majka je imala pravo što je blagovremeno odustala od namere da se kao prosjakinja pojavi na vratima jednog bogatog nikogovića, pa to neću učiniti ni ja. I to ne samo iz ličnog osećanja sopstvenog ponosa, nego još više i iz pijeteta prema uspomeni na moju sirotu majku, koja je radije teret odgovornosti za odgajanje deteta u celosti i po cenu teških materijalnih žrtava i odricanja, preuzela na sebe, umesto da se ponižava pred bogatašem i da se izlaže njegovom eventualnom sumnjičenju: da li si sigurna da je baš od mene? Da nije ipak otac neko drugi...”     

            Pošto je stigao na označenu adresu nadzorniku koji je vršio upis radnika predstavio se kao Tristan Kopileto...

-         Italijan? – pogleda ga ovaj sumnjičavo.

-         Zar je to važno?

-         Moramo da znamo koga zapošljavamo. Iako je u pitanju sezonski, a ne stalni posao, ne možemo da primamo baš svakoga. Pogotovo u ovo nenormalno vreme, -objasni nadzornik, pa dodade: - Imaš valjda neke papire? Odakle potičeš? Šta ti je sa porodicom?

-         Kako da nemam. Oca i ne pamtim, nestao je negde u magli pre nego što sam se i rodio, a moja majka je Srpkinja, poginula od nagazne mine. Izbegao sam iz Osijeka. Sutra idem da se prijavim u izbeglički centar i da tražim izbegličku legitimaciju...

Više se preslišavao da bi proverio kako prolazi njegova biografijska priča nego

što mu je bilo važno da se baš ispoveda pred ovim nepoznatim tridesetogodišnjakom.

-         Dobro, pokazaćeš mi to kasnije. Sledeći, - viknu ovaj na one u redu koji su

čekali da budu registrovani za posao.

            Tristan je pripremio plan kako da se dokopa izbegličke legitimacije u kojoj neće doslovno pisati ko je i kakvi su mu koreni. Ako bude uspeo da zvaničnike u Centru za zbrinjavanje izbeglica ubedi da je morao da beži bez dokumenata, sve će biti u redu. Zasad još ne bi želeo da otkriva do kraja svoj indetitet. Ovde će nastaviti život pod drugim prezimenom, a svoja istinska dokumenta, kao što su originalna lična karta, svedočanstvo o završenoj gimnaziji, vozačka dozvola... to će sve zašiti u postavu svoje kožne jakne i do sledeće preke potrebe  svi će ga znati samo kao Tristana Kopileta od nepoznatog oca, koji je njegovu majku napustio i pre nego što se on rodio. Takav plan je krojio sve vreme putovanja od Osijeka do Užica i ma kako se trudio i preispitivao nije mu nalazio nikakve mane.    


III

 

 

 

               Dok je odabranu grupu radnika vodio da im pokaže baraku za kolektivni smeštaj  gde će radnici imati da borave tokom sezone rada,  nadzornik koji reče da se zove Ljuba Stošić, otprilike tridesetodišnjak, obrati se Tristanu:

-         Kako ti da se nađeš ovde među ovim sezoncima? Ne deluješ mi baš kao neki fizikalac.

-         Pa, eto imaš prilike da se uveriš kako izgled zaista može da prevari.  Moram da zaradim neku kintu. Kad krče creva i stomak peva bogate gozbe slast, svaki dinar će mi biti dobro došao...

-         Hm, ne znam da li ćeš baš ovde da se obogatiš. Deset maraka dnevno mi ne izgleda kao neka lova, - zaključi Ljuba, pa pošto je malo bolje osmotrio

Tristana reče:

-         Možda bi ti bilo pametnije da takav kako si mlad i dobro izgledaš  negde 

u Beogradu zbariš neku starku, stanodavku i tako se besplatno izdržavaš dok ne dobiješ neki zgoditak na lutriji. Ili smotaš neku zgodnu, a bogatu udavaču. Možda baš ovakvu kakva je naša mlada gazdarica Nataša, starija ćerka našeg  poslodavca. Uh, kakvo parčence! Remek delo majke prirode.. Živi dokaz da nema boga, ili da je krajnje nepravičan, jer nekima kao što je ona dao je baš sve, dok su drugi kao na primer ja, ostali uskraćeni. U svakom pogledu. A tek što nije zakoračila u zrelost, punoletstvo... Sedamnaest godinica, bato moj. I taj mirisni cvetić će da uzbere neki bogati klipan, tatin sin, u besnim kolima sa klima uređajem i prvoklasnom muzikom, a da neće biti ni svestan da je izvukao premiju. Kad god na to pomislim moje srce prestane da kuca, kao da se koleba da li da nastavi da me i dalje održava u ovom bezvrednom životu. Jer ta lepotica mene uopšte ne vidi. Ona gleda kroz mene kao da sam duh, manje vidljiv od vazduha... Ne primećujući da bi me usrećila ako bi me prostrla kao tepih pred svoje divne nožice, pa da po meni gazi sve dok tako srećan ne izdahnem. Ali ja se baš raspričao.Ma, šta ima i da krijem? Što jes’ jes’... Meni ovako matorom rastu zazubice, čim je ugledam na kilometar,  neću da se lažemo. Uostalom, šta ja tu da savetujem jednog pametnog momka, pametnijeg od sebe, pred kojim je neokrnjena, srećna budućnost, koju još nije ni počeo da gricka, -  zaključi Ljuba, pa se nekako paćenički nasmeja, ne obrativši pažnju na sagovornika, kojem očigledno nije bilo do smeha

 

ТЕШКА РОБИЈАШКА СУЗА

Ел. пошта Штампа ПДФ

 

ТЕШКА РОБИЈАШКА СУЗА
Први дан на Голом отоку. Стари кажњеник одређен да ме мучи као "нову банду" је тешким камењем претоварио трагач који сам, држећи предње ручке, теглио испред њега, трчећи, тако да су ми под тим теретом клецала колена. Ђачки дланови, ненавикнути на тако тежак рад, претворили су се у пликове, који су даље током рада попуцали и из њих је потекла светло црвена крв, па капала по белом каменитом тлу. Не знам како сам изгледао. Из групе старих кажњеника, стравично изгладнелих костура, чујем узвик: "Побогу људи, шта је ово дете могло сагрешити, па да овако крваво испашта!" Они око њега стуштише се да га бију: "Шта ти жалиш банду, пизда ти материна" и тсл. све док није пао на тле, а онда да га шутирају, безобзирно и по глави и друм виталним деловима тела. Нико се није усудио да изостане! Кад се несретник људског срца напокон онесвестио, однели су га у дрвену бараку, звану болница, из које се никад није вратио. 
Прва и једина људска реч коју сам тамо, међу хиљадама нељудских, могао да чујем. Мрзео сам га што ми је измамио сузе самосажаљења којих сам се стидео и које сам, све до тада, успевао да сузбијем..,Срећом киша је пљуштала, а посао се, као и обично - настављао, без обзира на временске непогоде, па ми је тако тај пљусак сакрио сузе.од (извештачено) злурасдих погледа осталих мученика, који морају да крију своја хумана саосећања, како би се избавили из пакла.....Да, тада тог првог дана, крвава Титова тиранија (за коју он, тобож, "није знао"!) успела је тек да поколеба основно осећање простог људског достојанства једног недораслог средњешколца...

 

Последње ажурирано недеља, 05 јун 2016 16:47
 

КОНТРА КОД

Ел. пошта Штампа ПДФ

Одломак из романа Марка Смукова, КОНТРА КОД у припреми:

                                          БОГОУГОДНИ ДИЈАЛОГ                                                     

                                                                           Људи по инерцији журе у стадо, где јесте загушљиво ,али је безбедније и лакше, јер не мора да се мисли својом главом.

            - Ви сте Петар Панков, магистар психолошких наука са познатим ,

осталим личним подацима да их не понављам, и са неким безбожничким, богохулним ставовима. Је ли тако или није тако ?

       - Нешто је тако а нешто није. Напротив, ја сам најпобожнији човек у овом безбожничком друштву, претварања и лажи.

       - Пре свега, не ради се ни о каквој оптужби, нико вас ни за шта не терети, ово је више један информативни разговор између двојице равноправних грађана, који стреме истом циљу, просперитету народа коме припадају. Наиме, ви сте објавили онај измишљени интервју без наслова па га морамо цитирати:

       - Прича се да играте тенис сами са собом. Како то успевате?

       - Просто, набавио сам оне лоптице на дугом ластишу, па кад сервирам  лоптица- скочица ми се враћа, а је је дочекујем рекетом. И тако док ми не досади.

       - И  то вам се свиђа?
       - Да, јер никад не губим.
       - А можете изгледа и без опозиције?
       - Како да не. Ето Слободан Милошевић је морао да има свог омиљеног

опозиционара, а ја не. Све транспарентно и без лажи. У интересу нашег народа. Нећу ваљда дозволити странцима да нас газе, да нам одређују шта ћемо и како да радимо.

            - Па добро, ко је тај ваш виртуелни сабеседник у том измишљеном интервју? Ваљда треба читалац то да зна.

            - То је свако ко себе ту препозна.

            -  Зар то не може мало одређеније ?

            - Жалим, не може.

            - Много сте ви чудна нека јединка господне Панков.

            - Хвала на комплименту, господине прото.

            - Шта хоћете тиме да кажете ? Ви као да уживате у својем негирању свега и свакога.

            - Не, грешите, прво, не негирам било кога а поготово не свакога како сте се изволели изразити, а друго, не могу да кријем оно што мислим. Изражавам увек свој став не калкулишући да ли ће коме да се свиди или не.

            - Према казненој евиденцији због такве ваше истинољубивости, већ сте робијали. Шта мислите о тој ружној сенци ваше биографије?

            - Није то никаква сенка, а поготово не-ружна. То је најлепши делић мог живота на који сам изузетно поносан, јер то искуство је одредило моју судбину. Уместо да ме ућуткају, само су ме још више мотивисали да истрајем у разобличавању свега што гуши не само мене него и сав овај народ којем по рођењу припадам.

            - Па сте се дрзнули да ударите и на самог Господа Бога ?

            - То је највећа неистина коју покушавају да ми наметну сви они који нису довољно способни да ствари виде онаквим какве јесу или намерно покушавају да искриве моја веровања. А ја сам најпобожнији човек од свих које знам и мислим да су Богу највише одани баш овакви какав сам. Ја само не подносим паганске ритуале, враџбине, манипулације наивним верницима и оним тобожњим молитвама у храмовима, које је Исус изричито забранио а који вређају Бога, јер му приписују људске особине и то оне најгоре врсте, као што је сујета, осветољубивост, окрутност, безосећајност и подстрекавање младих верника на вршење кажњивих дела стављајући им у изглед могућност покајања и опроста греха, што је нешто најнеморалније што црква проповеда. Људи склони вршењу по друштво штетних, недозвољених па према томе и кажњивих дела, ослањајући се на таква учења цркве, размишљају : док ми то чини задовољство зашто не бих грешио, пошто има могућности када ћу моћи да се исповедим, покајем, причестим и да ми све то буде опроштено.

            - А да ли сте свесни да се таквим својим  схватањима супротстављате милионима, чак можда милијардама других верника који посећују цркве, пагоде, синагоге и друге верске објекте, уверени да тиме угађају Богу.

            - Да, тачно, велики је број тих залуђених који прихватају да иду линијом мањег отпора, онако како им је лакше и једноставније, без потребе да размишљају својом главом, мисле да тим верским церемонијалима угађају Богу и да ће им тако лако бити опроштено све што су раније грешили и сагрешили. Али то није онај Бог који је једино могућ, а којег људски ум није у стању да  досегне и протумачи, него су то богови тих залуђених маса који нису ни налик истинском Богу. Није случајно Мојсије на питање упућено Богу- ко си ти- добио одговор: ЈА САМ ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ, тако да се сви мислиоци слажу да такав одговор Бога само значи да он људима ставља до знања да човечји ум није довољно моћан да би разумео смисао Божанства које није могуће уподобити људском обличју. Тако да Бог не може да представља особу која воли или мрзи. Јер Бог никога не мрзи и никога не воли, пошто би то значило да је Бог човек са свим људским осећањима, добрим и лошим а то није релно могуће.

            - Али и даље огромна већина мисли исто, мада полазећи са различитих становишта, тако да су сви верници целог света, кугле земаљске супротстављени вашим ставовима, господине Панков.

            - Супротстављени, па шта ? И Сократу две ипо хиљаде година пре Христа била је супростављена маса од петстоједног судије који су га осудили на ужасну смрт испијањем отровног чаја од кукуте, од кога је у стравичним мукама умирао читав један дан, да би се одмах сутрадан покајали и споменик му подигли. Зар то није доказ да истина и правда није увек тамо где је већина .

            - А ви сте се онда охрабрили зато што више не постоји правна могућност да вас бројна судска порота осуди на ужасну смртну казну испијањем отровног чаја од кукуте ?

            - Не бих се заклео да и данас не постоје и да се на неки перфидан начин не изричу исто тако опаке смртне казне. Мада се сада другачије зову. А Сократ је био крив само зато што је препоручивао да свако зарони у своју душу и да види шта се тамо скрива. Обзиром на казну која му је изречена и на чињеницу да по протеку тако великог броја година, још увек највећи проблем, чак и за савременог човека, претставља покушај да завири у своју душу, па да преиспита, али искрено и поштено, према самом себи, шта је учинио а није требало да учини. И шта му преостаје даље да чини, а да не би згрешио пред Богом, па макар то био и онај Бог који он замишља да је могућ, да постоји. Е, па ето ја утолико поштујем сваку религју која утиче да се људи клоне злочиначког поступања. Рекао сам злочиначког поступања, јер злочин  је у свакој вери ипак злочин, док се грех различито тумачио, па је често апсурдно шта се све у неким религјама сматра грехом.  Напокон, било која вера да је у питању не сме да буде наметнута. Мора се поштовати право избора. А ако се вера, односно једна врста веровања, намеће, чак и деци, то је неприхватљиво и не може бити од користи...

           

 


Страна 1 од 140

RSS

Marko Smukov

Забележи и подели

AddThis Social Bookmark Button

Рекламни спот


Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?
 

Случајан избор књиге

Ко је на сајту

Имамо 8 гостију на мрежи