ПОРУКЕ И АФОРИЗМИ МАРКА СМУКОВА
/ Прометеј, Београд, 2014./
Правник по струци који се током неколико деценија борио за истину и правду, истовремено по главној вокацији запажени романсијер Марко Смуков, читаоце је пријатно изненадио објављивањем песничке збирке под симболичним насловом ПОРУКЕ. Тај занимљиви писац стварносне прозе нашег времена у првом обимнијем поетском делу разноврсних рефлексивних и претежно животом инспирисаних порука исказује своје „ вјерују“ сведочећи комплексно време што чини и завршним, другим посвећеним контеплативној афористици. Иначе, у оба дела својих претежно симболично – алегоријских поетско – прозних порука, под овим подразумевамо и мисаону афористику, Марко Смуков као да се придржавао оне чувене сентенце римског елегичара Проперција „ Страдање ми диктира!“. А истовремено и поруке великог Гетеа о фрагментарности литературе, при том истичући лични став – поруку : „ Према сваком добар, ни са ким зао.“
Једном приликом говорећи о себи у вези остварених вредних пажње књижевних дела Марко Смуков је истакао да „ пише како мисли и живи, односно о оном што је преживео“ што се посебно огледа у збирци ПОРУКЕ као и његовим многим књижевним прилозима расутим по листовима и часописима, док нарочито у циклусу, заправо плејади запажених романа инспирисаних ауторовим бурним животом на релацији од Београда, преко Ријеке, Голог отока, Хаваја, Хаване, Виаређа, па све до егзотичног Банкока и Патаје, чији симболични наслови гласе: ТРАПЕЗ, ЖИЦА, СТАРАЦ И СУНЦЕ, СВИНГЕРИ, САХАРА, ЛОЗ - три издања, (преведен на енглески под насловом LOTTERY TICKET, преточен у сценарио за ТВ серију и филм,)
Иначе, као запажени писац, са објављене укупно 24 књиге од којих су неке биле и награђиване, док му је по роману ЛОЗ припрема за снимање телевизијске серије у току, роман ТРАПЕЗ преведен такође на енглески за издаваче у Њујорку и Лондону..
Да је Марко Смуков вредан пажње романсијер, афирмативним оценама потврђују и његови приказивачи - познати критичари Васа Павковић, Милета Аћимовић Ивков, др. Сима Турудија и други, истичући да у том делу, као и у осталим , хронолошки сведоче чињенице из стварног живота. Међутим, свеједно, да ли је реч о приказима стварносне прозе, рефлексивне поезије или афористике Марка Смукова, читалац може запазити да тај даровити стваралац пише особеним, јасним и једноставним стилом што је за највећу похвалу. ,,До једноставности треба дорасти!“ – истицао је руски великан Гогољ, што је често понављао и наш нобеловац Иво Андрић, а у томе је аутор ПОРУКА, прегалачким радом на пољу литературе, успео док су његова књижевна остварења „ плод непосредног надахнућа“.
Поетска збирка са афористиком Марка Смукова, превасходно се истиче непосредношћу поетског као и прозног исказа, где се мисаоност успешно повезује са емотивношћу, док је у целини инспирисана животним битисањем, вечним питањима опстанка. Трудећи се да не изневери живот Марко Смуков најкраћим, како истиче, језгровитим попут „бљеска муње“ речима исказује своју животну Голготу да би после проживљених паклених мука, без икакве кривице, па и без неке судске одлуке, која би подразумевала неки, било какав, процес доказивања и расправе, у једном трагичном животном периоду остао, срећом, при памети привржен „човекољубљу без узвраћања, као најбољем облику побожности, које превазилази све бучно пропагиране вероисповести света“. Пажљиви читалац његове рефлексивне, асоцијативно – исповедне поезије и стварносне прозе који се могу разврстати у низ тематски разноликих циклуса, уочиће њихово инспиративно изницање, што се каже право „из срца и душе“ с тежњом да се никад не изневери живот, тако да нам се намеће она чувена порука песника Бранка Миљковића: ,, Поезија се пише властитом крвљу. Речи постају mots carnivores.“ Уосталом, о том сведоче и многи рефлексивно – исповедни стихови Марка Смукова попут ових :
Случајно се родих и остадох жив,
Сцилу и Харидбу прођох с много рана,
Неком здрав и прав, неком за све крив,
Проживех судбину несхватљивих дана.
/ Сори /
Привржен откривању и најгорчих, сурових животних истина песник - узбудљиви сведок нашег проблематично – неспокојног времена хаоса и бесмисла, критички указује и на промашаје савремене, често апстрактне и енигматске, по страним узорима копиране, тобожње литературе :
Чему роман с тезом, књига од пет кила,
Пискарала разна оскудних идеја,
Кљукају нас манџом са сточних поила,
Бућкуришем који само њима прија,
Уживање наше њима није свето,
Не знају да пишу мудро и сажето.
/ Терористи речи /
У многим порукама Марка Смукова изражава се познато правило да „ пут до песме не води кроз интелект већ кроз слутњу“, тако да он трагајући за коначним откривањем питања пролазности и вечности симболичним стиховима указује:
Ко смо, шта смо и куда идемо,
Не постоји дурбин да видимо,
Смех, плач, бол, радост, гласно немо,
Непожељно што себи чинимо,
Свет је огледало, па је тако,
Лево десно и све наопако....
/ Огледало /
У животној, мисаоној поезији Марка Смукова нижу се многе теме, највећим делом везане асоцијативно за његов бурни живот и значајно дело, посебно, по позиву адвокатуре приликом заступања правде, коју сликају прикривених очију, као и у области књижевног стваралаштва трудећи се да верно прикаже променљиво, трагично време ругобне стварности која се огледа у песми На пијаном броду :
Око мене пијани рођени,
Љупко лају, љупко машу репом,
Тако су ми верно наклоњени,
Као да се удварају слепом.
Ја несретник и једини трезан,
Муку мучим обзирима везан,
А они дрпишу мислећи – звекан је мекан!
Песник Марко Смуков до крајности је привржен неодољивој, заводљивој магији речи протканој животном философијом изниклој на основу непосредног, личног искуства. Својим животним, поетским порукама, које, како напомиње ,,дођу тихо, навиру без муке“, у тренуцима правог надахнућа потрудио се поред субјективних исповести „ пркосећи животу и смрти“ да читаоце наведе на размишљање о добру / Живети; Путовање/ и злу /Судбина; Санте /, људској срећи / Живот је леп; Дан ведрине/ и несрећи / Вагабунда; Помпеја; Нирвана / , оптимизму / Пливач; Искушења; Неуништив; Крај тунела /, песимизму / Страх; Трње; Чему; Бескрано ништа /, вери / Домољубље, а човекољубље?; Бескрај/ и невери / Мит о Еви; Укратко; Нема ме/, љубави / Илузије; Несаница; Двоје; Ослепела; Слика; Успешан/ и женама / Романса, Ружно је лепо, Заједно, Плодови гнева/.
Поред претходних, краћих, највећим делом контемпативних поетских порука Марка Смукова, интересовање читалаца привлаче последњих десетак у збирци дужих песама наглашеног исповедног акцента. У том циклусу на првом месту по квалитету долази песма под називом Аутобиографска, чији творац искрено износи отпор према немилосрдном тлачењу „ режимског терора“ оних који желе да свој век проживе „по своме“ доследни личним уверењима части и поштења :
Све ударце са лева и десна,
Прст у око, подносио ћутке,
Судбина га маћехински стресна,
Сабијала у паклене кутке,
Силе злобе док му кичму ломе,
И тада је живео по своме.
Помирен са судбином, песник и даље осамљен у беспућима „по своме“ трпео је све овоземаљске неправде и злобе, да би исповедним стиховима у најдужој, антологијској песми Дани исказао на песимистични начин свој обол над животним недаћама трагајући за „изласком из таме“ на крају себи поставивши питање „ Чему беше све то?“ Тематика је слична с песимистичном крајњом поруком и песме Неред док у вези ништавила узалуд одјекује симболичан наслов Пробуди се. Веома успело је остварена песма Жена са назначеним њеним врлинама и манама, анђеоским и ђаволским особинама, којима песник исказује оно што су највећи умови покушавали, узалуд, да одгонетну, наиме да је она „ збирка загонетки“. У славу жена, свеједно даме или курве с надахнутим поетским описом остварене су изузетно вредне песме посвећене незаборавној вештој и умилној Тајланђанки / Гена/, лепотици из блудне хавајске ноћи / Старост – лудост / као и тужној судбини оне која носи име као и песма Дублерка. Поменутим придружује се и рефлексивна симболично – алегоријска песма Глава, срце и .... са оним што се ,,чистунци“ у литератури устручавају да помену, да назову правим именом. Иначе, тај по нашем мишљењу, изванредни поетски циклус завршава се крајње песимистичном, опомињућом поруком с набрајањем несрећа пред којима најчешће остајемо, затворених очију, неми / Започети живот/ .
Поменуте песме Марка Смукова указују да њихов стваралац није изневерио оно што је најважније, а то је живот, да се узалудно никад не игра речима попут извесних „ модерниста“ надахнутих иностраном рецептуром, него стваралаштвом доприноси дефинисању поетске симболике да би успешно примењеним метафорама остварио савршену стилску форму, ослоњен на законе метрике и версификације. Другим речима, инспирисан животом Марко Смуков потрудио се да у сажетом, синтетичком изразу, снажном и мисаоном поетском речју непосредно на светло дана изнесе своје ведре и горке истине дајући узбудљива сведочанства свог веома тешког, проблематичног времена. А највећи квалитет животне поетике Марка Смукова, неоспорно, садржан је у томе што њеном симболиком и повременом алегоријом није изневерио своје мишљење, остајући при „своме“ успешно сведочећи животну комику и трагику.
Други део збирке ПОРУКЕ Марка Смукова посвећен је његовим афоризмима, чији почеци датирају још из давнине, од чувеног лекара Хипокрита, који такође, обилује разном тематиком / жена, љубав, брак, прељуба, љубомора, мржња, успех и др./ , остварени размишљањем у вези са проживљеним сазнањима. Његове кратке , језгровите, синтетички садржајне афористичке поруке, непосредно као и претходне у поетском првом делу, засноване су на изванредном дару запажања и оштроумности, на аналитичком посматрању и животном искуству, многоструко сведочећи време и стварност, као на пример :
„ У љубави као и у рату све је дозвољено? Погрешно! Бежање у рату је пораз, а у љубави победа.
Љубав и памет – ничег заједничког.
У браку је као у спору пред судом – једна страна је увек незадовољна.
Мушкарац је обдарен у све да пронике, осим у психу жене до које му је стало, где је потпуно хендикепиран.
Није сан жена да буду схваћене, него вољене.
Страх од неуспеха води у неуспех, страх од болести изазива болест.
Само будала никад, ни у каквим новим околностима, не мења своје мишљење.
Освајачи 21. века промовишу досад невиђену врсту витештва и јунаштва да бомбама и ракетама, са по себе безбедног растојања, убијају стотине хиљада њима неподобних цивила, тобож у циљу заштите тих истих цивила, а затим се хвалишу како су бомбардовањем освојили, на пример Косово, без губитка иједног свог војника, па сасвим основано Смуков истиче да је и у вестерн-филомовима о дивљем западу било више витештва и простог људског достојанства.
Ако себе хипнотишемо нетачним уверењима не треба да се чудимо што имамо проблеме.
Боље са лепим мислима у самоћи него са неодговарајућим особама у друштву.
Како да очекујеш жетву ако претходно ниси посејао семе толеранције, разумевања и предусретљивости за другачије од себе.
Геније је свако онај који уме да разликује битно од споредног.
Отворен за свако другачије, па и супротно мишљење, аутор подсећа: „ Бавио сам се адвокатуром четрдесет година, трагиком, комиком али и поетиком замршенх људских судбина, знам шта говорим. „ А да је то, заиста, тачно, указује нам животна симболичко – алегоријска поетика, афористика и исповедна проза Марка Смукова, који је својим изузетно вредним стваралаштвом посведочио књижевни дар да уочи и прикаже најбитније у животу, свету и постојању.
Коста Димитријевић
