Марко Смуков

- Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста
Марко Смуков - Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

ТАЈЛАНДСКЕ ТОПЛЕ НОЋИ

Ел. пошта Штампа ПДФ

TAJLANDSKE  TOPLE  NOĆI..

            Ja sam kao nem i gluv, ona takođe. Reči ii uši okačili smo o čiviluk, tamo gde visi naša odeća, ili smo ih pogubili po parketu gde nas strpljivo čeka u neredu, razbacan naš donji veš, u žurbi da nam ne pobegne sreća. Nećemo to da istražujemo.Ono što želim da proverim je da li joj je i onaj čarobni otvor, kroz koji smo svi morali proći da bismo udahnuli život, takođe postavljen koso, kao njene sjajne, crne oči.  Što se stidimo da to nazovemo pravim, prelepim  imenom, a svi smo kroz nju morali proći da bi smo na svet došli. Da, to je njeno veličanstvo – ali vi nećete da je nazovete pravim imenom pa neću ni ja! Hoćete posle da tupite kako sam prost, a vi tobož niste!  Uostalom, to ime svi znamo. Možda i kako je prelepa. Navlažena pa sjajna. Ja gledam nju i smešim joj se, ona gleda mene, i nemuštim ali veoma izražajnim rečima, mi kaže da sam baš njen tip i da jedva čeka da u nju udenom ono što joj pripada.  Pazi ti to ona koja zna sve jezike sveta, rečitija nego njena vlasnica, koja zna samo svoj maternji!

            Ne, neću dozvoliti dugo da čeka. Od trenutka kada smo se stopili u jedno, opstali su samo mirisi, samo neka skliska rosulja između nas, okolo nas i u nama. Ne čujem joj dah, samo osećam vreli povetarac na svojem vratu. Miris mentola iz njenih, uzburkanih grudi.. Njene sekutiće na svojem vratu, njene kandže ptice grabljivice u svojim plećima. Ispod mene, iznad mene i pored mene, sada je samo morska pena, kojom pluta izmaštana skliska jegulja, koju nosim u svojem pamćenju. U svojem prekratkom pamćenju, koje se već gubi...Usne ne ispuštaju nikakve reči, nikakvo ime. Samo neke neartikulasane zvuke...    Ja više nisam siguran koja je i kako se zove ta koju osećam, a ne vidim. Zaboravio sam. Znaću tek kada se otreznim.

            Ako ostanem živ. Ako već nisam u raju.

            Uostalom, ona kao i da nema ime. Može da bude bilo koja. Jedino što je izvesno jeste da je podamnom, nadamnom i pored mene njeno veličanstvo uspaljenica...Elisa. Sav sam se pretvorio u svvog pratioca.. Da me tog trenutka pitaš kako mi je ime odgovorio bih ti ime svog vernog pratioca, Nerazdvojnog od rođewa. Samo sada on postaje glavni, a ja njegov  pratgilac!  Da li samo privremeno? Popuštam, mada me niko ne pita da li pristajem da budem vođen. Ja sam osovina, tačnije primitivna napaljena zver  oko koje se okreće vasiona.Nepojmljiva, ničim izazvana naslada. Čudo prirode. Tajna nad tajnama. Ne može se dozvati. Desi se ili se ne desi.Od onoga trenutka kada smo se stopili u jedno, više nije bilo važno da li je lepa ili ružna, mlada ili stara, normalna ili luda... Pardon, dobro je da je malo lujkasta.Što luđa to slađa.I što prmitivnija. To priželjkuje u tome trenutku moj haotični mozak.

            A toliko se lomimo oko takozvanih lepotica, što u odsutnom trenutku gubi svaki značaj. Jer u tom momentu u svojoj mašti mogu da naslikam svaki lik koji želim...I da zaplovim,beskrajnim nepoznatim morem, nepojmljivog uživanja.

            I što se više stiskamo jedno uz drugo, što je tanje rastojanje izmedju naše fizičke ljušture, sve manje se vidimo, čujemo pa i osećamo. Osećaj je onaj isti koji prati svaki pokušaj stapanja...Samo usklađeni ritam dva bubnjajuća srca.

            Uzaludnog li pokušaja stapanja! Ja bih da budem ona, a ona da bi bila ja.Jer kada spokojan zamrem ja u njoj i ona ispod mene, iznad mene ili pored mene, (okrećemo se kao i sve drugo u vasioni,) ostaće samo uzdah vaskrsenja, osmeh blaženstva i nemogućnost govora. Ostaće nemušti sjaj zahvalnosti u širokim zenicama, crnih kosookih zvezdica, vlažna uspomena i lepljiva tuga rastanka.

             Kao i pitanje da li je vredelo? I šta dalje? Čija smo mi to igračka, ko to sa nama tera šegu?

            Odjednom preplavljuje me panika: šta ako pita kada ćemo se ponovo videti? Šta odgovoriti? Kako se bezbolno izvući...Jer nisam se dvanaest i po sati grčio u avionu i rezervisao hotelski smeštaj za 15 dana, a da sve provedem sa jednom ribom. Kao da sam ovde u tropskom raju boravio  samo jedan, jedini dan.

            “Ćao!”

            Samo to!

            Otišla je ne osvrćući se.

            Opet panika.Zašto to sad? Dobijam, a očajavam. Izvukao sam se, ali nije bilo  bezbolno. A samo da se osvrnula.Možda bih pošao za njom. Ali ipak – čemu?

 

 

ДА ЛИ СМО ЉУДИ

Ел. пошта Штампа ПДФ

ИСТИНУ НА ВИДЕЛО
Па онда ево и ове приче коју чувам у својој сваштати и носим у свом срцу, не могу више, излудео бих да је нисам објавио, а сад испада да сам ја онај који мути воду, а не они који су то направили. 
Генерал Александрo Лузанo пише Мусолинију:
Драги Дуче
Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује, околни Срби поново да се узнемире.
Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и наивна реч. Tо је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.
Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре!
На вечну срамоту наше, римске цркве и један Божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа у селу више нема никога! Истога дана, то смо открили касније, кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 800 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкарацa. Jедино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.
Покољи Срба су достигли такве размере да су у тим крајевима загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље

*

Е сад ако се ја позивам на тај злочин безум,ља, истичући да треба да се зна шта се догађа може изгледати да то чиним зато што припадам народу који је трпео те жртве, а није тако. Пишем, зато што сам згрожен као припадник људске расе и јер бих био згрожен и да сам припадник те нације, чији су злочиначки изданци починили то гнусно недело. Не б их клицао "За дом спремни", нити се драо као ненормалан из стотине хиљада грла "Уби, уби Србина", а ако хрватском народу уз помоћ Американаца и присиљених судија да их ослободе, живе поре Готовивне и Маркачаи, још да их славе, па нека им буде.У сваком случају осећао бих се прљавим и самом себи одвратним ако бих то само игнорисао као да га није било, још се тиме и поносио (!), сакривао под тепих... и у том духу васпитавао своју децу. Јер тог сакривања под тепих је било и превише последњних стотинак година и шта нам је донело? Само нова безумља, пошто су ти злочинци слављени и још их увек славе као хероје, а велике силе међународне судије постављају из редова својих подрепаша (Мерон), који правду кроје по моделу политике и морала оних који их полаћају, практично их послушнички следе у политичком неморалу. Међутим, савеснији од тих судија отворено говоре и пишу – били смо принуђени да ослободимо те генерале! Принуђени? Нико није принуђен да поступа непоштено, па ево ни ја. Писаћу истинито, по својој савести и поштењу, па макар супротно општгем тренду, или уопште нећу писати. То је мој непроменљив став господине уредниче, па свидело се то теби и твојим саветницима, или не.
Добро, не могу рећи да ниси у праву, али гледај од чега живиш, човече. Јесил' примио плату? Јеси. Опстајемо ли као лист? Опстајемо. А знаш ли како? И одакле нам стижу паре.?
- А тако значи! Е, па не треба ми ваш шугави новац продане душе. Ајд' здраво!

 

ДИЈАЛОГ

Ел. пошта Штампа ПДФ

Ти си геније, - каже ми један.
- Ти си ништарија, - осећам да мисли, а не каже други.
- Добро, шта ти треба? - питам првог.
- Па, кад ме већ питаш, можда би могао да ми позајмиш...
- Носи се...

 

УБРЗАЈ КАД МОЖЕШ, УСПОРИ КАД МОРАШ

Ел. пошта Штампа ПДФ

Златно саобраћајно али и политичко правило гласи: вози брзо кад можеш и споро кад мораш. Где су ти наши, вајни психолошки стручњаци да оног кога треба опомену да мало успори са понудама помирења, јер аксиом је да што више доказујеш да си прав, бићеш крив, што си упорнији у покушајима помирења бићеш сумњивији. Оканите се тако нападног освајања симпатија Брисела и Меркелове, јер је и Путин напокон закључио да је тим америчким сателитима све већ познато и јасно, те да им не треба ништа објашњавати, нити им се удварати. Дакле, успорите мало, не понижавајте свој народ пружањем руке помирења свугде и сваком. Помирење да, али не по сваку цену и не док и други, без наше нападне едукације, која може да изгледа као покушај наше, сопстене међународне промоције, сами не схвате да је то услов општег напретка, Напокон, поштујте и њихов понос, никоме не бити привлачно да изгледа као наш ђак првак...

 

СВИНГЕРАЈ

Ел. пошта Штампа ПДФ

       ВИКТОРИЈА: ОДУЗЕЛИ СМО ИМ СВИНГЕРСКУ НЕВИНОСТ

Иако да се купи запуштен стан, мало среди, па препрода по двоструко већој цени била идеја и новац мога мужа Жиће он је половину зараде уступио Зорану, јер је овај, иначе професионални глумац, одиграо ону одлучујућу, и како сам рече “никад краћу и боље плаћену улогу у животу”, па док смо то прослављали лешкарећи на широком француском лежају у нашој спаваћој соби, после ко зна које по реду испијене флаше шампањца, Зоран рече Жићи:

-         Никад нећу моћи да заборавим какав си ми добитак приуштио. И то баш сада, у правом тренутку, кад сам остао декиниран и го као црквени миш...

-         Добро, али ти си одиграо ону одлучујућу улогу, а затим ангажовао мајсторе, па организовао и надгледао адаптацију...

-         Ма, није то ништа. Ја ипак остајем и даље твој дужник. Не знам како да ти се на прави начин одужим.

-         Како не знаш кад имаш тако лепу и згодну жену, - одвали Жића и оста жив, гледајући мутним, полупијаним погледом Данијелу, која је опуштено лешкарила на самом крају кревета.

Настала је злослутна тишина, која је потрајала. И кад је већ изгледало да ће доћи до свађе или ко зна каквог финала, Зоран отвори уста, цедећи са задршком реч по реч, свеједнако зурећи пожудно у мене:

-         Па и твоја је лепотица, прва лига...

-         И онда, шта чекамо – нестрпљиво викну Жића.

-         Скидај се – заповеди Зоран својој жени.

Што се мене тиче није ни било потребно да ми неко каже шта ми ваља чинити, а не морам ни да наводим да сам у томе стриптизу била најревноснија и најбржа. Најспорија је, погађате, била Данијела. Она као да није могла да схвати да је будна и да се то стварно догађа. Очигледно је то за њу била новост, нешто сасвим неочекивано, што је мене само додатно палило. Јер је у ту сеансу улагала много више него нас троје, у сваком случају више него ја и Жића, који смо већ имали та свингерска искуства.

            Док смо тако узајамно јахали једни друге, при чему сам ја, природно, бирала Зоранову близину, његову курчину и јајца, Данијела је била далеко уздржанија, па је Жића морао да се добро потруди како би  је загрејао и овлажио. Али, што ме је изненадило, та жена се при томе припијала уз мене! Њен језик сам, спонтано и као случајно, осећала сад на једном, сад на другом делићу свога тела! Дакле то је то.

            Не могу рећи да сам била баш равнодушна и да не бих радо одговорила на те импулсе који су ми од ње долазили, али сетила сам се неког ранијег разговора између Зорана и Жиће, када је Зоран изражавао снажан отпор и гађење према и најбезначајнијем зближавању између две жене, без мушкараца. Његова жена сигурно зна за ту његову одбојност, јер тешко је замислити да он то није говорио и својој жени, због чега је она, могуће, још више заинтересована за тако нешто, као за неку врсту интригантне мистерије. Можда је тај табу баш произвео такво њено интересовање за зближавање са другом женом, јер забрањено воће је... зна се. Али онда је чудна њена храброст да се у Зорановом присутву ипак тако жестоко, мада колико је то могуће при датим условима, дискретно, лепи уз мене.

            „Ма шта има да филозофирам – рекох сама сееби – ево ти, лижи, ручкај и уживај“, пошто сам са Зораном сввршила, онако влажна од његове сперме , ухвативши Данијелу за косу њено лице набијем себи међу своје рашље и још  максимално петама притиснем њену главу одпоозади, осећајући је како кркља...  

 


Страна 1 од 137

RSS

Marko Smukov

Забележи и подели

AddThis Social Bookmark Button

Рекламни спот


Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?
 

Случајан избор књиге

Ко је на сајту

Имамо 1 гост на мрежи