Марко Смуков

- Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста
Марко Смуков - Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

Roman TRAPEZ - odlomak

Ел. пошта Штампа ПДФ

Motor je parkirao pored nekog restorana sa senovitom baštom. Tu je izabrao sto i zauzeo položaj koji mu je omogućavao pogled na ulicu i prolaznike. Ljudi, žene, nestašna i vesela dečica, poneki starac i starica... Neki pogureni, poštapajući se, prolazili su. Svaki zanet nekim svojim brigama, željama, težnjama. Svi nekud žure, obave neki poslić, pa se vraćaju svojim kućama, svojim bližnjima. “Ovi bar neće morati da beže i da se spašavaju u kolonama nesrećnika. Ovaj narod ovde živi svoj uobičajeni život, kao da se tamo negde, na samo par stotina kilometara udaljenosti, ne događa egzodus. Ovde životna reka teče svojim uobičajenim tokom. Samo on u ovom gradu, kao ni bilo gde na planeti, nema ni kuće, ni kućišta. Niti bilo koga bliskog. Mada, ko zna...

            Sa jednog panoa pozivao ga je neki oglas: poljoprivredno-voćarsko dobro “Na-Mi” traži radnike za sezonski posao branja voća, posebno šljive ranuše i trnovače. Tristan pretražuje svoj ruksak, pronalazi ono pismo u kojem je njegova sada pokojna majka opisala svoj dolazak u Užice i gle – nema sumnje, radi se baš o imanju njegovog nedokučivog oca, Nenada Mandića. Sada mu je već bilo jasno da ovaj naziv poljoprivredno - voćarskog dobra čine početni slogovi imena njegovih polusestara. “Za prvi slog mojeg imena tu nema mesta. A izgleda da se ne bi baš ni moglo sinhrono, milozvucno uklopiti. Delovalo bi suviše rogobatno, remetilački “ – nasmejao se na tu pomisao, više zadovoljan nego tužan.. Srce mu zaigra pri pomisli na mogućnost da tako lako uspostavi kontakt sa svojim misterioznim roditeljem i njegovom porodicom. Ali ne i direktno. Više sa strane, kroz sezonski, najamni rad. Baš fino. Kao poručeno. Anonimno i neupadljivo, koliko god to bude moguće. Pa da onda, u zavisnosti od razvoja situacije na kraju  ipak odluči da li da se otkrije ko je i šta je, ili da tako skrivenog identiteta ostane do kraja. Jer njemu više nikakav otac nije bio potreban, a pogotovo tek takav koji je njegovu majku i njega bezobzirno napustio i pre nego što se rodio. Tako da i ne zna za njegovo postojanje.

            Naravno, svojoj majci, ako je već raširila noge za jednog nedostojnog klipana, za kasniji, sudbonosni razvoj događaja nije našao ni najmanju zamerku. Jer i on bi na njenom mestu postupio isto. Kao što već i postupa, jer odlučuje da se ne otkrije pred jednim naduvanim i bezobzirnim bogatašem, kako je zamišljao svoga oca i pre nego što ga je i video, a kamoli upoznao. “Ne, ta individua može da ima samo oblik ljudskog bića ali ne i ono što čini suštinu normalne humane ličnosti: karakter i osećaj za moralnu odgovornost. Pre svega, vernost, poštovanje sopstvenog obećanja, date reči. Možda on nikad i nije saznao da postoji neko kao što sam ja ali nije moguće da je tako ograničen, pa da ne shvata šta se događa prilikom polnog sparivanja između muškarca i žene. Moja majka je imala pravo što je blagovremeno odustala od namere da se kao prosjakinja pojavi na vratima jednog bogatog nikogovića, pa to neću učiniti ni ja. I to ne samo iz ličnog osećanja sopstvenog ponosa, nego još više i iz pijeteta prema uspomeni na moju sirotu majku, koja je radije teret odgovornosti za odgajanje deteta u celosti i po cenu teških materijalnih žrtava i odricanja, preuzela na sebe, umesto da se ponižava pred bogatašem i da se izlaže njegovom eventualnom sumnjičenju: da li si sigurna da je baš od mene? Da nije ipak otac neko drugi...”     

            Pošto je stigao na označenu adresu nadzorniku koji je vršio upis radnika predstavio se kao Tristan Kopileto...

-         Italijan? – pogleda ga ovaj sumnjičavo.

-         Zar je to važno?

-         Moramo da znamo koga zapošljavamo. Iako je u pitanju sezonski, a ne stalni posao, ne možemo da primamo baš svakoga. Pogotovo u ovo nenormalno vreme, -objasni nadzornik, pa dodade: - Imaš valjda neke papire? Odakle potičeš? Šta ti je sa porodicom?

-         Kako da nemam. Oca i ne pamtim, nestao je negde u magli pre nego što sam se i rodio, a moja majka je Srpkinja, poginula od nagazne mine. Izbegao sam iz Osijeka. Sutra idem da se prijavim u izbeglički centar i da tražim izbegličku legitimaciju...

Više se preslišavao da bi proverio kako prolazi njegova biografijska priča nego

što mu je bilo važno da se baš ispoveda pred ovim nepoznatim tridesetogodišnjakom.

-         Dobro, pokazaćeš mi to kasnije. Sledeći, - viknu ovaj na one u redu koji su

čekali da budu registrovani za posao.

            Tristan je pripremio plan kako da se dokopa izbegličke legitimacije u kojoj neće doslovno pisati ko je i kakvi su mu koreni. Ako bude uspeo da zvaničnike u Centru za zbrinjavanje izbeglica ubedi da je morao da beži bez dokumenata, sve će biti u redu. Zasad još ne bi želeo da otkriva do kraja svoj indetitet. Ovde će nastaviti život pod drugim prezimenom, a svoja istinska dokumenta, kao što su originalna lična karta, svedočanstvo o završenoj gimnaziji, vozačka dozvola... to će sve zašiti u postavu svoje kožne jakne i do sledeće preke potrebe  svi će ga znati samo kao Tristana Kopileta od nepoznatog oca, koji je njegovu majku napustio i pre nego što se on rodio. Takav plan je krojio sve vreme putovanja od Osijeka do Užica i ma kako se trudio i preispitivao nije mu nalazio nikakve mane.    


III

 

 

 

               Dok je odabranu grupu radnika vodio da im pokaže baraku za kolektivni smeštaj  gde će radnici imati da borave tokom sezone rada,  nadzornik koji reče da se zove Ljuba Stošić, otprilike tridesetodišnjak, obrati se Tristanu:

-         Kako ti da se nađeš ovde među ovim sezoncima? Ne deluješ mi baš kao neki fizikalac.

-         Pa, eto imaš prilike da se uveriš kako izgled zaista može da prevari.  Moram da zaradim neku kintu. Kad krče creva i stomak peva bogate gozbe slast, svaki dinar će mi biti dobro došao...

-         Hm, ne znam da li ćeš baš ovde da se obogatiš. Deset maraka dnevno mi ne izgleda kao neka lova, - zaključi Ljuba, pa pošto je malo bolje osmotrio

Tristana reče:

-         Možda bi ti bilo pametnije da takav kako si mlad i dobro izgledaš  negde 

u Beogradu zbariš neku starku, stanodavku i tako se besplatno izdržavaš dok ne dobiješ neki zgoditak na lutriji. Ili smotaš neku zgodnu, a bogatu udavaču. Možda baš ovakvu kakva je naša mlada gazdarica Nataša, starija ćerka našeg  poslodavca. Uh, kakvo parčence! Remek delo majke prirode.. Živi dokaz da nema boga, ili da je krajnje nepravičan, jer nekima kao što je ona dao je baš sve, dok su drugi kao na primer ja, ostali uskraćeni. U svakom pogledu. A tek što nije zakoračila u zrelost, punoletstvo... Sedamnaest godinica, bato moj. I taj mirisni cvetić će da uzbere neki bogati klipan, tatin sin, u besnim kolima sa klima uređajem i prvoklasnom muzikom, a da neće biti ni svestan da je izvukao premiju. Kad god na to pomislim moje srce prestane da kuca, kao da se koleba da li da nastavi da me i dalje održava u ovom bezvrednom životu. Jer ta lepotica mene uopšte ne vidi. Ona gleda kroz mene kao da sam duh, manje vidljiv od vazduha... Ne primećujući da bi me usrećila ako bi me prostrla kao tepih pred svoje divne nožice, pa da po meni gazi sve dok tako srećan ne izdahnem. Ali ja se baš raspričao.Ma, šta ima i da krijem? Što jes’ jes’... Meni ovako matorom rastu zazubice, čim je ugledam na kilometar,  neću da se lažemo. Uostalom, šta ja tu da savetujem jednog pametnog momka, pametnijeg od sebe, pred kojim je neokrnjena, srećna budućnost, koju još nije ni počeo da gricka, -  zaključi Ljuba, pa se nekako paćenički nasmeja, ne obrativši pažnju na sagovornika, kojem očigledno nije bilo do smeha

 

ТЕШКА РОБИЈАШКА СУЗА

Ел. пошта Штампа ПДФ

 

ТЕШКА РОБИЈАШКА СУЗА
Први дан на Голом отоку. Стари кажњеник одређен да ме мучи као "нову банду" је тешким камењем претоварио трагач који сам, држећи предње ручке, теглио испред њега, трчећи, тако да су ми под тим теретом клецала колена. Ђачки дланови, ненавикнути на тако тежак рад, претворили су се у пликове, који су даље током рада попуцали и из њих је потекла светло црвена крв, па капала по белом каменитом тлу. Не знам како сам изгледао. Из групе старих кажњеника, стравично изгладнелих костура, чујем узвик: "Побогу људи, шта је ово дете могло сагрешити, па да овако крваво испашта!" Они око њега стуштише се да га бију: "Шта ти жалиш банду, пизда ти материна" и тсл. све док није пао на тле, а онда да га шутирају, безобзирно и по глави и друм виталним деловима тела. Нико се није усудио да изостане! Кад се несретник људског срца напокон онесвестио, однели су га у дрвену бараку, звану болница, из које се никад није вратио. 
Прва и једина људска реч коју сам тамо, међу хиљадама нељудских, могао да чујем. Мрзео сам га што ми је измамио сузе самосажаљења којих сам се стидео и које сам, све до тада, успевао да сузбијем..,Срећом киша је пљуштала, а посао се, као и обично - настављао, без обзира на временске непогоде, па ми је тако тај пљусак сакрио сузе.од (извештачено) злурасдих погледа осталих мученика, који морају да крију своја хумана саосећања, како би се избавили из пакла.....Да, тада тог првог дана, крвава Титова тиранија (за коју он, тобож, "није знао"!) успела је тек да поколеба основно осећање простог људског достојанства једног недораслог средњешколца...

 

Последње ажурирано недеља, 05 јун 2016 16:47
 

КОНТРА КОД

Ел. пошта Штампа ПДФ

Одломак из романа Марка Смукова, КОНТРА КОД у припреми:

                                          БОГОУГОДНИ ДИЈАЛОГ                                                     

                                                                           Људи по инерцији журе у стадо, где јесте загушљиво ,али је безбедније и лакше, јер не мора да се мисли својом главом.

            - Ви сте Петар Панков, магистар психолошких наука са познатим ,

осталим личним подацима да их не понављам, и са неким безбожничким, богохулним ставовима. Је ли тако или није тако ?

       - Нешто је тако а нешто није. Напротив, ја сам најпобожнији човек у овом безбожничком друштву, претварања и лажи.

       - Пре свега, не ради се ни о каквој оптужби, нико вас ни за шта не терети, ово је више један информативни разговор између двојице равноправних грађана, који стреме истом циљу, просперитету народа коме припадају. Наиме, ви сте објавили онај измишљени интервју без наслова па га морамо цитирати:

       - Прича се да играте тенис сами са собом. Како то успевате?

       - Просто, набавио сам оне лоптице на дугом ластишу, па кад сервирам  лоптица- скочица ми се враћа, а је је дочекујем рекетом. И тако док ми не досади.

       - И  то вам се свиђа?
       - Да, јер никад не губим.
       - А можете изгледа и без опозиције?
       - Како да не. Ето Слободан Милошевић је морао да има свог омиљеног

опозиционара, а ја не. Све транспарентно и без лажи. У интересу нашег народа. Нећу ваљда дозволити странцима да нас газе, да нам одређују шта ћемо и како да радимо.

            - Па добро, ко је тај ваш виртуелни сабеседник у том измишљеном интервју? Ваљда треба читалац то да зна.

            - То је свако ко себе ту препозна.

            -  Зар то не може мало одређеније ?

            - Жалим, не може.

            - Много сте ви чудна нека јединка господне Панков.

            - Хвала на комплименту, господине прото.

            - Шта хоћете тиме да кажете ? Ви као да уживате у својем негирању свега и свакога.

            - Не, грешите, прво, не негирам било кога а поготово не свакога како сте се изволели изразити, а друго, не могу да кријем оно што мислим. Изражавам увек свој став не калкулишући да ли ће коме да се свиди или не.

            - Према казненој евиденцији због такве ваше истинољубивости, већ сте робијали. Шта мислите о тој ружној сенци ваше биографије?

            - Није то никаква сенка, а поготово не-ружна. То је најлепши делић мог живота на који сам изузетно поносан, јер то искуство је одредило моју судбину. Уместо да ме ућуткају, само су ме још више мотивисали да истрајем у разобличавању свега што гуши не само мене него и сав овај народ којем по рођењу припадам.

            - Па сте се дрзнули да ударите и на самог Господа Бога ?

            - То је највећа неистина коју покушавају да ми наметну сви они који нису довољно способни да ствари виде онаквим какве јесу или намерно покушавају да искриве моја веровања. А ја сам најпобожнији човек од свих које знам и мислим да су Богу највише одани баш овакви какав сам. Ја само не подносим паганске ритуале, враџбине, манипулације наивним верницима и оним тобожњим молитвама у храмовима, које је Исус изричито забранио а који вређају Бога, јер му приписују људске особине и то оне најгоре врсте, као што је сујета, осветољубивост, окрутност, безосећајност и подстрекавање младих верника на вршење кажњивих дела стављајући им у изглед могућност покајања и опроста греха, што је нешто најнеморалније што црква проповеда. Људи склони вршењу по друштво штетних, недозвољених па према томе и кажњивих дела, ослањајући се на таква учења цркве, размишљају : док ми то чини задовољство зашто не бих грешио, пошто има могућности када ћу моћи да се исповедим, покајем, причестим и да ми све то буде опроштено.

            - А да ли сте свесни да се таквим својим  схватањима супротстављате милионима, чак можда милијардама других верника који посећују цркве, пагоде, синагоге и друге верске објекте, уверени да тиме угађају Богу.

            - Да, тачно, велики је број тих залуђених који прихватају да иду линијом мањег отпора, онако како им је лакше и једноставније, без потребе да размишљају својом главом, мисле да тим верским церемонијалима угађају Богу и да ће им тако лако бити опроштено све што су раније грешили и сагрешили. Али то није онај Бог који је једино могућ, а којег људски ум није у стању да  досегне и протумачи, него су то богови тих залуђених маса који нису ни налик истинском Богу. Није случајно Мојсије на питање упућено Богу- ко си ти- добио одговор: ЈА САМ ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ, тако да се сви мислиоци слажу да такав одговор Бога само значи да он људима ставља до знања да човечји ум није довољно моћан да би разумео смисао Божанства које није могуће уподобити људском обличју. Тако да Бог не може да представља особу која воли или мрзи. Јер Бог никога не мрзи и никога не воли, пошто би то значило да је Бог човек са свим људским осећањима, добрим и лошим а то није релно могуће.

            - Али и даље огромна већина мисли исто, мада полазећи са различитих становишта, тако да су сви верници целог света, кугле земаљске супротстављени вашим ставовима, господине Панков.

            - Супротстављени, па шта ? И Сократу две ипо хиљаде година пре Христа била је супростављена маса од петстоједног судије који су га осудили на ужасну смрт испијањем отровног чаја од кукуте, од кога је у стравичним мукама умирао читав један дан, да би се одмах сутрадан покајали и споменик му подигли. Зар то није доказ да истина и правда није увек тамо где је већина .

            - А ви сте се онда охрабрили зато што више не постоји правна могућност да вас бројна судска порота осуди на ужасну смртну казну испијањем отровног чаја од кукуте ?

            - Не бих се заклео да и данас не постоје и да се на неки перфидан начин не изричу исто тако опаке смртне казне. Мада се сада другачије зову. А Сократ је био крив само зато што је препоручивао да свако зарони у своју душу и да види шта се тамо скрива. Обзиром на казну која му је изречена и на чињеницу да по протеку тако великог броја година, још увек највећи проблем, чак и за савременог човека, претставља покушај да завири у своју душу, па да преиспита, али искрено и поштено, према самом себи, шта је учинио а није требало да учини. И шта му преостаје даље да чини, а да не би згрешио пред Богом, па макар то био и онај Бог који он замишља да је могућ, да постоји. Е, па ето ја утолико поштујем сваку религју која утиче да се људи клоне злочиначког поступања. Рекао сам злочиначког поступања, јер злочин  је у свакој вери ипак злочин, док се грех различито тумачио, па је често апсурдно шта се све у неким религјама сматра грехом.  Напокон, било која вера да је у питању не сме да буде наметнута. Мора се поштовати право избора. А ако се вера, односно једна врста веровања, намеће, чак и деци, то је неприхватљиво и не може бити од користи...

           

 

ТРАПЕЗ

Ел. пошта Штампа ПДФ

 

REČ AUTORA:

«TRAPEZ» 
(izdanje Narodne knjige, 2006. urednik Mileta Aćimović Ivkov, 229 strana)
- sinospis -

Moju priču pod naslovom «Ponos u cicanoj haljini», istinit slučaj iz moje advokatske prakse“, svojevremeno je objavila «Politika», a zatim su tim povodom usledila brojna pisma čitalaca. A i neki drugi listovi su nastavili da analiziraju sudbinu siromašne, a ponosite devoke – majke. Pošto sam se tako uverio da je u pitanju atraktivna, čak intrigantna tema, nastao je ovaj moj roman «Trapez». Učinilo mi se da iste brige i dileme muče i ne baš zanemarljiv broj drugih devojaka, čitateljki, zbog kojih i pišem svoje knjige. 
Nisam se prevario. Knjiga «Trapez» je planula.i već je nije moguće naći u knjižarama.
Evo te priče u obliku romana. Po završetku cirkuske predstave u mnoštvu posetilaca moguće je zapaziti zagrljene devetnaestogodišnju lepoticu, Natašu i njenog pet godina starijeg dečka, Nenada. Dok su prolazili kroz Zemunski park on u njenim očima zapaža suzice. Odkud sad to? Pa ovo nije bila neka melodrama nego obična cirkuska predstava – čudi se Nenad. Ali zar nisi primetio da nije bilo zaštitne mreže dole, a ta artistkinja se sa puno poverenja otkači od svog trapeza i kao ptica na onoj visini slobodno leti u suret artisti, koji je svojim rukama dohvata i čvrsto drži. Oni sigurno nisu samo partneri nego i nešto daleko dublje i snažnije od toga. Ona u njega ima neograničeno poverenje, da će stići da je prihvati u tačno proračunatojoj sekundi i na precizno određenoj tački visoko u vazduhu. Kako je to lepo što ona njemu toliko veruje, da mu prepušta i svoj život..Zar to nije najlepša ljubavna pesma bez ijedne izgovorene reči? I ja tebe toliko volim da ti od ovog trenutka prepuštam svoju sudbinu na raspolaganje. Možeš da činiš sa mnom sve što želiš, pa i ono što ti do sada nisam dozvoljavala da učiniš, a što nisi ni pokušao da ostvariš, kako se to kaže, na mišiće.
I učinili su to uoči samog rastanka.
Jer on je, kao diplomirani agronom, morao u Užice da odradi svoju stipendiju, a ona kući u selo da po završetku srednje poljoprivredne škole nastavi sa radom u Osiječkom poljoprivfredno-voćarskom kombinatu.
Njegova ljubavlju nadahnuta pisma njoj stižu svakog dana, a i ona njemu odgovara ali mu ne pominje trudnoću. Hoće da mu tu radosnu vest saopšti usmeno na prvom sastanku. Međutim, njegova pisma presušuju, a njena upućena njemu vraćaju se neuručena sa napomenom pošte «odseljen». A on njoj nije javio svoju novu adresu, što ona tumači da mu nije ni stalo. Zato ni ona njega neće da proganja, da od njegove firme traži gde je odseljen.
Otac, primitivan seljak, onako u podmakloj trudnoći, izbacuje je iz roditeljske kuće, kao što je prethodno, zbog svoje preke naravi, uradio sa svojim sinom, a njenim bratom zvanim Mrgud. Od tada ona sama mora da se snalazi sa sinčićem, kojem je po nagovoru detetovog ujaka dala mitsko ime Tristan. U nju se zaljubljuje rukovodilac pogona u kojem je zaposlena, Tomislav, ali on insisistira da tuži svojeg ljubavnika kako bi bilo utvrđeno očinstvo deteta i otac obavezan da doprinosi za njegovo izdržavanje, jer da to nije njeno pravo nego pravo malog Tristana. Ona napokon pristaje i obraća se svojem poznaniku, inače beogradskom advokatu, ali ovaj je upućuje da prethodno pribavi tačnu Nenadovu adresu na koju bi sud mogao da mu pošalje tužbu i poziv na raspravu.
«Uostalom, možda će on i prihvatiti dete za svoje pa i obavezu da plaća za njegovo izdržavanaje, tako da ti spor neće biti ni potreban...»
Sledstveno tome ona se nađe u predgrađu Užica pred ulazom u parkovsko dvorište sa bazenom i kućom na sprat. Oko bazena se igraju dve devojčice, starija od oko pet i mlađa, trogodišnjakinja. Prima je simpatična, sitnija i ružnjikava žena koja se predstavlja kao Jovana, a Nataša njoj kao Jelena. 
«Nenad je na imanju, vratiće se tek predveče, ali meni ne bi smetalo ni da ga ovde čekate sve vreme. Bar bih imala s kim da pričam. Inače sam već podetinjila, razgovorajući samo sa ovim mojim devojčicama, Natašom i Milicom...»
Pošto je čula da je njen ljubljeni već u braku i još svojoj starijoj ćerki dao njeno ime, Nataša je gotovo pala u nesvest, zahvaljujući bogu što se Nenad nije našao kod kuće. Skoro da je pobegla pre nego što se onesvesti, rešena da digne ruke od svega, jer neće da remeti tu skladnu porodicu. Još kao neka prosjakinja, «došla sam da ti kažem da imaš šestogodišnjeg sina» , a on da joj možda odgovori «a da li si baš sigurna da je od mene»?!? Grozno. U Beogradu nije ni svraćala kod advokata nego sledećim autobusom produžila direktno u Osijek, svojem sinu.
Tomislav se neko vreme durio, a onda je napokon ipak zaprosio pa su dobili blizance Matu i Stipa. Pošto su blizanci odrasli jednog dana se vraćaju iz škole isprljani, iscepani. Kažu starijem bratu da su se potukli sa drugim dečacima zato što su ih vređali govoreći im da imaju brata «kopilana» bez oca, и то србина четника. Tristan ih sređuje, prišiva poodpadalu dugmad i upozorava ih da ne govore majci šta se desilo da je ne bi time potresli. 
Jednog dana dolazi do saobraćajnog udesa, prevrtanja traktora sa prikolicom koji je odvozio radnike u polje na posao, stradaju mnogi radnici i Nataša gine. Tomislav se ženi usedelicom Evicom.
Tristan najviše vremena provodi sa ujakom Mrgudom, inače šumarom, koji nećaka posle jednog fizičkog sukoba sa šumokradicama uči borilačkim veštinama koje je naučio dok je bio pripadnik policije.
Tristan je zaljubljen u svoju školsku drugaricu Martu, kojoj otac zabranjuje da se viđa sa tim kopiletom, србином, четником. Međutim mladi par se i dalje sastaje. Jednom prilikom u zamračenom delu parka na zagrljene Tristana i Martu nailazi njen otac Silvio i njegov policijski partner Krešimir, Martu otac tera kući, pa oba policajca biju Tristana, on zahvaljujući džudou kojem ga je naučio ujak uspeva da se odbrani, strogo vodeći računa da ne povredi oca svoje ljubljene.
Ipak Silviu je povređen ponos, jer se kao i njegov ortak našao bačen u glib, pa on vrbuje Miroslava, neuspešnog udvarača svoje ćerke, da «nauče pameti» ono четничко kopile ali pod jednim jedinim uslovom da ostane živ, samo da mu bude neophodno ambulantno ili još bolje bolničko zbrinjavanje. Miroslav znajući kakav je Tristan borac ne usuđuje se da akciju izvede sam nego angažuje svoje drugove iz vojske Rudija i Grgu. Ovaj drugi poznat kao naprasit i siledžija, pošto su Tristana i Martu dopratili neopaženo do nekog bagremara, dok Rudi i Miroslav drže Tristana, obara i pokušava da siluje Martu. Miroslav protestvuje jer napad na Martu nije delimično popušta u blokadi Tristana što ovaj iskorišćava, otme se, obori Miroslava i Rudija, a Grga videći to pušta Martu i sa isukanim nožem nasrće na Tristana. Ali ovaj vešto i hitro izbegava zamahe noža. Pošto je tle prekriveno suvim bagremovim grančicama, Grga se о njih zaplete i nespretno pada na sopstveni nož.Umire.
Silvio je uspaničen jer je он inicirao i organizovao tuču. On i njegov kompanjon Krešimir zajedno sa Rudijem i Miroslavom vrše pritisak na Martu da posvedoči njihovu verziju događaja da je Tristan nju pokušao da siluje, a njih trojica su je tobož branili, te da je Tristan ubio Grgu. Tako nju postavljaju u dilemu da bira između voljenog momka i svoga oca, koji bi bio optužen što je organizovao tuču, koja se završila smrću jednoga od učesnika. Ubeđuju je da Tristanu inače neće ništa loše da se desi, jer kad ga budu sprovodili pustiće ga da pobegne, pa će tako uspeti da spase i voljenog dečka i svog oca.
Marta napokon u suzama popušta i potpisuje lažnu izjavu koju su joj pripremili Silvio i Krešimir.
Mrgud upozorava Tristana da mu preti opasnost od lažne optužbe za ubistvo, daje mu svoj motor i ubeđuje ga da se priključi koloni izbeglica iz Kninske krajine, što ovaj napokon i čini.

II

U Užicu Tristan se javlja na oglas voćarskog gazdinstva NA-MI vlasništvo Nenada Mandića koji traži radnike za branje šljiva ranuše i trnovače radi prodaje na pijacama, zbog čega ih treba pažljivo brati kako se ne bi sa njih kinuo onaj prah, kojim su napuderisane. Pošto se javio nadzorniku Ljubi koji registruje nadničare, predstavio se kao Tristan Kopileto, odlučan da nikako ne otkriva svoj pravi identitet. 
Već prvog dana se sukobio na poslu sa nekom trojkom studenata iz Beograda kojima je bilo dosadno letovanje na Zlatiboru, pa su se prijavili da nešto zarade i da se zabave. Studenti šljivama koje uberu gađaju druge radnike, a kad ih je Tristan, štiteći te mirne nadničare, upozorio da to ne čine oni nastave da gađaju njega, smejući se. On jednog od njih, koji ga je pogodio šljivom u glavu, ošamari i okrene se da pođe, ali ga ovaj napadne sa leđa. Ovome se tada pridruže i druga dvojica studenata pa sva trojica udruženo nasrnu na Tristana. Međutim, Tristan je, zahvaljujući svojem ujaku Mrgudu u Osijeku, dobro savladao tehniku borilačkih veština i ubrzo sva trojica studenata su se našli oboreni na zemlju. 
Zaneti tučom nisu ni primetili da je stigao i da ih posmatra gazda Nenad. Pošto su gazdi oni šikanirani radnici objasnili šta se dogodilo, on je studente najurio, a kako mu je bio potreban spretan šofer, zadivljen Tristanovim brzim refleksima poziva ga na večeru. Momak tamo upoznaje gazdine ćerke, a svoje polusestre Natašu i Milicu. Obe devojke su već na prvi pogled zaljubljene u njega, ne slugteći da je to ustvari njihov brat. Tada nastaje zaplet.
Sedamnaestogodišnja Nataša čini sve moguće i nemoguće da zavede Tristana i teško pati što joj to ne polazi za rukom. Jer momak je privlačan i sve njene drugarice su lude za njim.Na toj osnovi dolazi do mnoštva tragikomičnih scena, jer Nataša je razmažena bogataška devojka koja ne podnosi poraze.
Tristan je svojeg poslodavca vozio kojekuda, a najviše baš u Beograd, gde se upisao na Pravni fakultet kao vanredni student. U kolima je nosio udžbenike prava i kako mu se posao najvećim delom sastojao u čekanju da se Nenad vrati sa nekog poslovnog sastanka imao je dovoljno vremena za spremanje ispita, pa je uspevao i da ih polaže.
Jednom prilikom, ne sluteći da se ispoveda pred svojim sinom, Nenad je Tristanu ispričao da je imao neku veliku ljubav «tvoju zemljakinju», romantičnu prirodu koja je u jednoj cirkuskoj predstavi videla najlepšu moguću ljubavnu pesmu, mada bez reči. Da je nju iskreno voleo. Ali posle neke pijanke na Zlatiboru vraćao se mercedesom devojke koja mu se nabacivala, a vozio je porodični šofer. Na mračnom parkingu šofer se izgubio i on je neplanirano imao seksualni odnos sa tom devojkom, koja ni po kojim merilima nije bila lepotica, ali je bila vrlo intelignentna i mila. Diplomirana pravnica, a ćerka mesnog bogataša. Tako je začeta Nataša što je on platio zaključenjem braka sa njenom majkom Jovanom.
«Znači ovaj kućerak od šesto kvadrata je vlasništvo tvoje žene! I moj poslodavac nisi ti nego ona, Jovana», -uskliknuo je Tristan.
«Kao što vidiš» skrušeno odgovori Nenad, pa nastavi:»Poneo sam se kao gad prema Nataši koju sam obožavao kao nijednu drugu pre ni posle nje»- reče i zaplaka.
Dalje se radnja odvija na liniji peripetija uslovljenih pokušajima Nataše da osvoji Tristana, pri čemu ona dolazi i na neke grube i čak sumanute ideje i postupke. Napokon, u skoro neuračunljivom stanju vozeći auto u kojem su bili još Tristan i Milica, Nataša udara u pešaka, kojeg prebacuje preko cele dužine poršea, tako da ovaj pada glavom na asfaltnu podlogu puta. Ali devoka, onako uspaničena odbija da se zaustavi i eventualno da ukaže pomoć žrtvi. Pošto su stigli kući, Tristan ostavlja devojke, a on se kolima vraća na mesto udesa kako bi eventualno pomogao pregaženom ali tamo osim lokve krvi ne nalazi ništa. Da bi zaštitio sestru Tristan je sa volana izbrisao otiske Natašinih dlanova i prstiju, pa je auto odvezao u policiju, gde se prijavio kao da je on vozio.
Smešten je u pritvor dok se autopsijom ne utvrdi trenutak smrti pregaženog, te da li je bilo moguće da mu se još spase život da je blagovremeno prevežen u bolnicu. Samo u tom slučaju bi vozač mogao biti odgovoran, što eventualno nije pružio pomoć povređenom. Jer taj nesretnik je neki odrpanac poznat policiji tako što je iskakao pred automobile u punoj brzini i tako, kako on to misli „samo plašio vozače“. Zbog njega su mnogi završili u slupanim automobilima u jarku. Sad je eto i tome došao kraj, odahnuli su policajci.
Nenad je doživeo šok kad mu je istražni sudija rekao da mu ne može odobriti susret sa uhapšenim dok se se ne obavi autopsija poginulog, ali i da nemaju nikakvog Kopileta nego da je uhapšen Tristan Kordić iz Osijeka od majke Nataše, otac nepoznat, kako to stoji u njegovoj vozačkoj dozvoli i drugim ličnim dokumentima. Tu su bile i požutele slike Nenada sa Tristanovom majkom. Sledi opis stanja u kojem se našao Nenad posle takvog, frapantnog otkrića, pa konfuzija koja je nastala u njegovoj kući kada se tamo pojavio sa primerkom rešenja o otvaranju istrage i određivanju pritvora.
Sutradan je istražni sudija saopštio Nenadu da je autopsija pokazala da je pregaženi preminuo onog trenutka kad je udario glavom o beton, da ga nikakva pomoć ne bi mogla da spase, te da je Tristan pušten iz pritvora, a krivični posupak pokrenut protiv njega obustavljen.
Nenad se vraća kući pa pošto se u Tristanovoj garsonjeri, koju je svojevremeno iznajmio u centru Užica, niko ne odaziva na telefon svi četvoro odlaze kolima u mladićev stan ali tamo ih stanodavka obaveštava da je momak pokupio svoje stvari, platio joj kiriju do kraja tekućeg meseca, seo na svoj kavasaski i odjurio, ne govoreći joj kuda. Pružila je ceduljicu sa porukom za Mandiće, koju je iz njene ruke nestrpljivo ugrabila Nataša. Poruka je glasila:
«Tamo negde u Osijeku ostavio sam započetu priču koju moram da dovršim. Sve vas neizmerno volim. Potražiću vas nekad. Kad-tad. Možda. Kopileto.

Marko Smukov

 

Последње ажурирано субота, 28 мај 2016 09:00
 

MOSTLY SERENELY

Ел. пошта Штампа ПДФ

Marko Smukov MOSTLY SRENELY (PRETEŽNO VEDRO), odlomak:
Како нас возе или возају наши политичари, спасавајући саме себе, наводно тражећи спас за нас... Претпостављам да не треба тумачити метафоре
.
Putnici u jednom avionu, gledajući van kroz prozore, zapaziše da je jedan od motora eksplodirao. Iznenada, drugi motor je isto ekssplodirao i stjuardese nisu uspevale da duže vreme zadrže kontrolu nad panikom koja je zahvatila putnike.
Pilot izađe iz pilotske kabine i krene da putnicima uliva samopouzdanje, uveravajući ih da nema razloga za brigu. Putnici se umiriše i opušteni ponovo sedoše na svoja sedišta.
Pilot podigne nekoliko paketa ispod sedišta i podeli ih članovima posade. Gledajući njihove pokrete jedan od putnika zapita:
“Nisu li to padobrani?”
Pošto je pilot odgovorio potvrdno putnik nastavi:”Ali, zar niste rekli da ne treba ništa da brinemo?” 
“Jesam,” odgovori pilot dok je i treći motor prestao da radi. “I dalje tvrdim da nema razloga za brigu. Čekajte ovde i opustite se, a mi odosmo po pomoć.”

***
The passengers of an airplane notice, looking out of the windows, that one the engines has blow up Suddenly, another engine blows up and the stewardesses aren’t to control the panic of the passengers any longer. The pilot comes out of the cockpit and starts asssuring everyone that there is nothing to worry about. The passengers seem to relax and sit down again in their seats.
The pilot takes several packages from the eats and gives them to the members of the crew. Seeing his moves, one of the passengers asks:”Aren’t those parachutes?”
The pilot says they are and the passenger goes on: “But you said there was nothing to worry about!”
“Yes”, answer the pilot while a third enginese stops working, “there is nothing to worry about. Wait here and relax, we going to get help.”

 


Страна 1 од 140

RSS

Marko Smukov

Забележи и подели

AddThis Social Bookmark Button

Рекламни спот


Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?
 

Случајан избор књиге

Ко је на сајту

Имамо 2 гостију на мрежи