Било како да се зове, да ли је у питању религија или филозофија, свима је заједнички вапај за човекољубљем и доброчинством, међу људима. Према томе, не морам да се опредељујем и раврставам, ни да се молим, ни да се крстим, постим и причешћујем, битно је да се не огрешим о опште, широм света, заједнички важеће норме доброчинства и хуманости, уопште, па сам здрав и прав. И пред људима, барем пред оним који знају да мисле, као и пред Богом. Мада не спадам ни у једно од познатих, успостављених стада.
Верски церемонијали не могу бити ништа друго до циркус, за масу оних који могу да верују и у оно што је невероватно, убеђених да је учешће на тим празноглавим, верским маскарадама , искупљење за злочиначко поступање изван њих. Пази, рекао сам злочиначко, а не грешно поступање, јер широм света злочин је увек злочин, само се грех различито дефинише. Према томе, пожељно је да се у питању греха човек ослони на сопствени интелект, или још боље на своју интуицију, јер више се греши резонски него интуитивно. Дакле, ако сам током својих путовања широм света, читања и проучавања различитих филозофских и религиозних праваца, нешто открио, онда је то свеопшта тежња да се укроти зло. Потреба победе добра над злом.
Идеолошки и најчешће крвави, верски сукоби, могући су само због затуцаности и поводљивости најширих маса, с једне стране, и опаких, политичких и религиозних вођа, спретних манипулатора, који то вешто користге, с друге стране. Инсистирајући на разликама, а не на сличностима.
- Волим те Маки, много те волим.
- Хеј, Илда, шта ти то сад значи? Нећеш ваљда све ово јединствено, ненадмашно, што смо имали да сведеш на ту излизану, често злоупотребљавану, флоскулу! Љубав ми се чини као нешто чудно, ближе мржњи него пријатељству. Јер оном који воли никад довољно узвраћања од оног, наводно вољеног. Не треба нама то.
М.С. (Одломак из романа "Сахара" у припреми)
