Марко Смуков

- Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста
Марко Смуков - Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

ЦВЕТИЋ

Ел. пошта Штампа ПДФ

Цветић

Да је семе могло да бира, 
Не би га било ту где је пало,
Можда у некој оази мира,
Сунце чека да би му сјало,
Но како то бива веома често,
Живот не бира време ни место.

Семе је клицом живнуло,
Напукли асфалт пробило,
Сјајном лепотом бљеснуло,
Мирисом се огласило,
Цветићем пурпурне боје,
Живот је тражио своје.

Али наиђе чизма нека,
Прекрасни цветић постаде флека. (БОЈЕ СУТОНА Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели )


 

ИСТИНУ НА ВИДЕЛО

Ел. пошта Штампа ПДФ

Одломак из романа КОНТРА КОД у припреми:                                 

                                            ИСТИНУ НА ВИДЕЛО

                                                                                Еуфемистички је неке крволоке у људском обличју називати зверимам, јер дивље звери кољу само кад су на то принуђене глађу, никад из обести.

            Па онда ево и ове приче коју чувам у својој сваштари и носим у свом срцу, не могу више, излудео бих да је нисам понудио за објављивање, а сад испада да сам ја онај који мути воду, а не они који су то направили. Јер ово је доказ како је све почело. Ево сећања због којег  су се Срби побунили деведесетих, да би сачували своје животе, своју децу, вековна огњишта. То је потребно да се објасни и да се зна као упозорење шта све може да се деси ако се правимо да не примећујемо буђење повампиреног наци-фашизма.. Да не чујемо оне узвике из стотине хиљада грла и то оних најмлађих „За дом спремни“ и „Уби, уби Србина“. 

            -  И то, уредниче, није моја прича него дословно писмо које је својевремено италијански генерал, Алесандро Лузано послао Мусолинију, са „Драги Дуче“ и о томе како су Павелићеве усташе упале у српоска места Столац,, Чапљину и Љубиње (између 60 и 120 км. северно од Дубровника, силовале учитељицу пред децом, па је заклали и на исти начлин поклали њених 120 ученика, на наин да што више трпе и у ту сврху им, делимично пресечене вратове, отворене ране насипали сољу и тд.

            И да не набрајам. Ту ти, уредниче, све пише. Итлијански војници то су непосредно утврдили и обелоданили, како кривица за тај монструозни злочин не би на њих пала. Мучно ми је било то читати и о томе писати, али доста је било тога сакривања под тепих, док о нашпем народу потомци тих злочинаца шире своје отровне клевете.     

            Италијански генерал у свом опису иде и даље: „Према извештају обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује, околни Срби поново да се узнемире, одлучим да одем тамо и да тачно видим шта се догодило.
Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и наивна реч. Tо је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.
Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре!
На вечну срамоту наше, римске цркве и један Божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа у селу више нема никога! Истога дана, то смо открили касније, кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 800 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкарацa. Jедино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су
и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.
            Покољи Срба су достигли такве размере да су у тим крајевима загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље.“

            -  Е сад ако се ја позивам на тај злочин безумља истичући да треба да се зна шта се догађа, може изгледати да то чиним зато што припадам народу, који је трпео те жртве, а није тако. Био бих згрожен и да сам случајно рођен на страни тих злочинаца, али због догађања последњих година, кад су оргаизованом, медијском кампањом озлоглашени само Срби у земљи, где се догодио овај непојмљиви масакр, као да су окупатори на сопственмим њивама и у сопствен кућама , да су се побунили без разлога, као да су могли заборавити тај ужас који су претрпела деца њихових предатака.

            Зачуђујуће је да се ти монструми нису стидели својих сународника, као да су они други то гледали равнодушно, чак можда са уважавањем, јер ту су и припадници цркве! Па и сада нико се од тога не ограђује, а чекају извињења само од других! Никоме не смета што се налази у таквом друштву!

            Потребно је уздигнути се изнад примитивизма који називамо национализмом и осудитио злочине без обзира ко их је починио, што до сада, насжалост, није био случај.Пишем, зато што сам згрожен, као припадник људске расе, и јер бих био згрожен и да сам припадник те нације, чији су злочиначки изданци починили то гнусно недело. У сваком случају осећао бих се прљавим и самом себи одвратним, камоли ако бих то игнорисао, сакривао под тепих. Јер тог сакривања под тепих је било и превише последњних стотинак година и шта нам је донело? Само нова безумља, пошто су ти злочинци слављени и још их увек славе као хероје, а велике силе међународне судије постављају из редова својих подрепаша, који правду кроје по моделу политике и морала оних који их плаћају. Практично их послушнички следе у политичком неморалу. Међутим,неке  савесније судије, чланови тих судских већа, која су судила по диктату владајуће политике, отворено говоре и пишу – били смо принуђени да ослободимо те оптужене, првостепеном пресудом осуђене, хрватске генерале! Принуђени? Нико није принуђен да поступа непоштено, па ево ни ја. Писаћу истинито, по својој савести и поштењу, па макар супротно општем тренду, или уопште нећу писати. То је мој непроменљив став господине уредниче, па свидело се то теби и твојим саветницима, или не.

            Увек је било битно питање циља.  Па који је циљ овог мог написа? Да се иживљавам, цитирајући писмо овог, згроженог, италијанског генерала? Не! Да отворим, очи онима, заведеним, који одбијају да виде? Не, они ће одговорити да су убијали и други (зар учитељица и њена деца!), позваће се не статистику, лажиране бројке и слично... Не, пишем због припадника свог народа – да им је све то било познато, да није од њих било сакривено по завршетку Другог светског рата, могли су знати шта их тамо чека, па да се на време евакуишу и благвремено да потраже спас негде другде, без крвопролића и лажи.

            - Добро Петре, не могу рећи да ниси у праву, али у мом листу за такву причу,  једноставно речено, нема места...

            - Али зашто? Ништа те не разумем. Зар и поред таквог доказа, као што је ово писмо италијанског генерала? Зар се ово може сматрати злурадом осветом речима против кољача? Речи су ипак само речи, истина је увек само истина и не може бити грех да се открије, да се за њу сазна, него напротив: злочин је скриати истину, па изложити људе опасности да им се поново догоди тако језиво зло...

            - Свемоћна и агресивна, прозападна, пропагандна машинерија је већ учпинила своје. Проглашени смо за лоше момке и ту се више ништа не може учинити.

            -  Зар ни да покушамо, да се боримо, бранимо? Ни речима?

            -  Нико паметан на срља у борбу коју ће, сасвим извесно, да изгуби...

            - Као да су борбе ствар избора! Никад никакве борбе не би ни било ако би се у њу ступало само кад се жели и кад је победа сигурна. Зар сматраш да то не дугујемо генерацијама које долазе

            -  Ма.погледај од  чега живиш, човече. Јесил' примио плату? Јеси. Опстајемо ли као лист? Опстајемо. А знаш ли како? И одакле нам стижу паре.?

            -  А тако значи! Е, па не треба ми ваш шугави новац, продане душе. Ајд' здраво!   

                                                         

                                            

 

ПИСМО

Ел. пошта Штампа ПДФ

 

ПИСМО
Лак је успех опијум слабића,
Да је живот бајка - неко лаже,
Тек на корак од кобног открића,
Већ правила тешке борбе важе,
Да је успех у борби не стати,
Не дати се и не одустати.

И кад бираш вечног пратиоца,
Не либи се лица са ожиљком,
Храброг борца, вредног прегаоца,
Ко се неда подвластити ником,
Тај ће знати верно да те пази,
Да не може нико да вас гази.

Зли језици недај да те смуте,
То су неких господара слуге,
Занемари оне што зло слуте,
Само да би спутавали друге,
Слаби да се од недаћа бране,
Своју завист злим слутњама хране.

Усправи се и осмех набаци,
Крени храбро, не гледај на друге,
Нек те греју ове песме зраци,
Слушај хвале, не слушај поруге,
Где си била не враћај се више,
Ко те воли овако ти пише!


 

Последње ажурирано четвртак, 26 новембар 2015 13:59
 

КОНТРОЛИСАНА СТРАСТ, ВРХУНСКО УЖИВАЊЕ

Ел. пошта Штампа ПДФ

KONTROLISANA STRAST, VRHUNSKO UŽIVANJE                              *                 
           
Poljubac je bio strastan i beskrajno dug. Boreći se sa nestrpljivošću svoga muškog ega, čarobni trenutak je namerno odlagao, pošto je bio siguran da sada nastupajući vrhunac sreće ništa neće moći da spreči.

            Zatim je on svoju ljubavnicu okrenuo na leđa, a ona je spremno kao da je samo to i čekala, sama raširila svoje duge, vitke noge, obuhvativši ga njima čvrsto preko leđa,  oko struka i pritiskajući ga svojim petama neverovatno snažno sve više k sebi. Bio je  svestan još samo činjenice da poseduje ključ za otvaranje vrata na ulasku u onaj magični svet sladostrašća, koji ga neodoljivo privlači. Imao je na umu, u trenutku mu sinulu misao, da mora da se maksimalno uživi u događaj koji je u toku, a naročito na onaj koji predstoji, koji ga čeka čim ulaz otvori i kroči u tu cvetnu bajku. Zato je s tim ulaskom otezao, vrteći se na ulazu, kao da se koleba, iako nikakvog kolebanja nije bilo. Trebalo je samo sačekati maksimalno moguću koncetraciju,  prizvati  u svest sve one najlepše muške snove, koji godinama prigušivani vrebaju jednu ovakvu priliku da bi bili ostvareni.

Odlično je znao da se sve sastoji u početku. Seks je u stvari početak. Ako protraći početak neće biti ni kraja, biće ničega. A taj početak, ako je pravi, znači u stvari da nestajemo i ja i ona, da nestaje sve što nas okružuje. Da opstaje samo ljubav koja je seks i seks koji je ustvari ljubav. Znači biti prožet magijom uživanja bez i najmanjeg znaka kontrole, samokontrole... Prepustiti se samo talasu uživanja, uživljavanja u događaj koji je u toku, ono  što je u tom trenutku jedino vredno pojačanog ulaganja pažnje, pa je trebalo onemogućiti i najneznatniju pojavu dekocentracije, čak i u naznakama. Početak, početak, početak... Zato je nastavio i dalje samo da se poigrava,  kružeći oko ulaza gore dole, levo desno, kao da je samo to jedino njegova namera i želja. Ustvari, on to svesno nije hteo, to se spontano  nametnulo htenje da onaj vrhunski užitak bude što duže priželjkivan kako bi i očekivane  boje vatrometa u njihovoj svesti, koja je sada postala zajednička, što lepše zablistale. To je morala biti vrsta vatre iza koje ne ostaje pepeo, mrtav pepeo, nego beskrajno, mirno, morsko plavetnilo, sa svojim pitomim talasićima, na kojima se može mirno leškariti i ljuljuškati. On je to priželjkivao i tome stremio, odugovlačeći sa penetracijom...

Ali pošto joj se valjda učinilo da to već predugo traje, Lidija je počela da gubi strpljenje. Prestala je da vlada sobom. Donji deo svojih leđa je odvojila od posteljine, pridižući se ka njegovom stomaku, pokušavajući sama da dosegne, uvuče u sebe  ono što joj je već bilo među nogama. On se, međutim opirao, odmicao, odlažući ulazak što više, kao posetilac koji još uvek prebira po mozgu tražeći najlepšu reč kojom bi najviše što je moguće obradovao i usrećio domaćicu, pa je ustvari želeo da je dovede do vrhunca, kako bi ona počela da izgara od želje. Tako je i bilo. Ona je izgubila kontrolu nad svojim postupcima vičući na sav glas:

            « Daj mi ga, ljubavi moja, divan si, uh kako mi to lepo radiš, uđi u mene, volim te,  želim te, molim te, ne mogu više da izdržim, poludeću, daj, daj, daj, jebi me, jebi me, jebi me, rasturaj me, daj mi ga celog ....» Momenat kad prestaju bilo kakvi obziri, stid, razum, kad je svako lupetanje prikladno ili čak jedino i moguće. Drukčije se i ne može uživati. A baš o uživanju se radi. Zato misli moraju da budu isključene, a da ostanu samo osećanja. I to ona životinjski sirova i prirodna. Svoje krike propratila je grčevitim stiskanjem svoga partnera, privlačeći ga k sebi da bi se stopila s njim u jedno jedino biće koje ne haje za bilo šta drugo. 

            On je tek tada krenuo u susret njenoj vlažnoj želji, čudnoj vlažnoj vatri, plamenu koji ni sve vode sveta ne bi mogle da ugase. Pošto je osetio elastičan otpor, tačnije prepreku od opnice, delićem svesti koji mu je još preostao odmah je shvatio šta je to, pa je za trenutak zastao. Ali povratka više nije bilo jer odustajanje u ovom trenutku ona sigurno ne bi mogla da podnese, a ni on. Neka bude šta biti mora – pomisli i uđe u devojku do kraja. Ipak je bio dovoljno priseban da bi ejakulaciju obavio izvan i u slatkoj nemoći se opružio pored devojke koja je u transu doživljavala neku vrstu talasastog smirivanja tako što su grčevi koji su  potresali njeno mlado telo bili sve slabiji i slabiji, kao okrugli talasi na mirnoj površini jezera u koje je ubačen kamenčić, da bi napokon, kad bi on potonuo, prestali. Zaspali su čvrsto zagrljeni kao par najsrećnijih ljudi na svetu.

           

 

 

ЕРОТИКА

Ел. пошта Штампа ПДФ

ЕРОТИКА

Еротико сјајна лепотице,

Заашто кријеш од Бога ти дато,

Хитре ноге, насмејано лице,

И чежњиво тело умиљато,

Хендикепи психички што кажу,

Зашто слушаш кад знамо да лажу.

 

Ко не може трку да истрчи,

Слеп да види лепоту природе,

У зависти глиба док се грчи,

Бол болује због туђе слободе,

Док се смушен од живота брани,

Своју завист злим мислима храни.

 

Еротико, музо од искона,

Пљували те они што те воле,

Ватром лажи послушних пиона,

Ломачали, а Богу се моле,

Да их спасе уклете лепоте,

Док им жеље стреме пут похоте.

 

Еротика не воли лажове,

Подсећа их шта у души крију,

С каквом страшћу кроз свој отров плове,

Својом срџбом шта би да сакрију,

Своју немоћ за примере лоше,

На савете о чедности троше.

 

Еротика није гимнастика,

Има душу, памет, никад проста,

Та најлепша наших снова слика,

Сласт насупрот наметнутог поста,

Погледајмо, за злурадог скота,

Изазов је еротска лепота

 


Страна 1 од 139

RSS

Marko Smukov

Забележи и подели

AddThis Social Bookmark Button

Рекламни спот


Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?
 

Случајан избор књиге

Ко је на сајту

Имамо 2 гостију на мрежи