- Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

КУДА ПЛОВИ ОВАЈ БРОД

        Сеоска слава. Догађај године.  Мравињак људи свих старосних доба, мушко и женско.  Тамбураши се надглашавају, певачице им не требају. Неко их је слагао да су њихови гласови, промукли од дудовача и високих тонова, баш оно право. Циганске фаце, тада још није било Рома, бљеште као намазане вазелином.  Месечина.

        Ону, која је сама себе прогласила за његову девојку, не питајући га да ли је сагласан, одлучио је прву да намири, како му даље, током  ноћног славља, које је у пуном јеку, не би сметала.  С том намером, одвео ју је стотинак метара дуж потока који протиче кроз само село. Тамо је оборио нека дрвена, баштенска врата од равно сложених дасака, и ту сместио своју партнерку, која је спремно, чак нестрпљиво дигла и раширила своје ноге, повукавши га ка себи. Сама је раскопчала његов шлиц и послужила се. Док је она гласним крицима показивала да изгара од ватре која гори у њеном међуножју, он се ћутке у себи питао, ко ту више од њих двоје ужива?

        Друга је била такозвана „прија“ како називају девојке из неког другог села. Каже попалила се слушајући све најгоре о њему, да треба да га се чува, јер да је већ „изиграо“ велики број девојака свог родног места. Наиме, сеоске торокуше сваки контакт између неке девојке и младића третирају као увертиру закључења брака. А познато је да ништа тако запаљиво не делује на младу девојку као таква упозорења. Нити је он мислио на женидбу, нити она да је дошло време за удају.

        Трећу је запазио у сали месног дома културе. По фризури, светлој хаљини најмодернијег кроја и држању уопште, закључио је да је то једна непозната девојка из града. Док је са својим исто тако врло младим партнером, у заносу играла танго, њен поглед се, преко рамена партнера,упорно, изазивачки задржавао на њему. Пошто се њен партнер за време паузе нешто жустро о фудбалу расправљао са својим другарима, девојка из града се досађивала мало издвојена. Њен поглед је лутао салом и кад су им се погледи напокон срели, једва приметно му се насмешила.

Схватио је.  Пролазећи поред девојке, не скрећући поглед, кратко је шапнуо:

-  Изађи, чекаћу те.

-  Долазим. - гласио је одговор.

        Невиђена гужва. Једни улазе, други излазе. Стао је на широм отворена врата.  Видео је да се нешто кратко договара са својим партнером. Прошла је ћутке поред њега и прешла преко улице у мрак.  Пратећи на дискретном растојању њену светлоплаву хаљину, пришао јој је ћутке.

-  О чему треба сада да жвалавимо? – рече она.

Схвативши  да би свака реч била будалаштина ћутећи ју је загрлио левом руком док је десном кренуо испод њене лаке, лепршаве хаљине.

-  Због ове врућине не носим гаћице... - рече она

-  Да ли само због врућине? – одвали он, па обоје прснуше у смех.

Већ орошена, она рече:

-  Овде није згодно. Мада је помрчина, ипак стално неко пролази.

-  Знам где ће бити згодно, - рече, па је поведе држећи је за руку.

Кад су стигли до оборених дашчаних, баштенских врата, она се зачудила:

-  Како си знао за овај  кауч?

-  Зато што си ти моја срећа.

-  Ма хајде, нећеш ваљда сад тако излизаним флоскулама да ми се удвараш.

-  Не, зашто бих?  Хтео сам само рећи да си ти оно што се зове трећа – срећа.

Обоје су прснули у смех.

-  Сад ћу ти ја показати твог бога. Не надај се да ће ти остати снаге и за четврту, само препусти мени кормило овог суперишка брода.

        И стварно се цура показала на висини задатка. Своју лаку, светлоплаву хаљину је скинула и пажљиво окачила о плот. Легла је леђима на дашчану простирку. Бљеснуло је њено голо тело којим су доминирале њене високо изражене груди. Пошто се увалио међу њене ноге, узвикнуо је:

-   Ух, какве сике, бого мој! Љубио их је и стискао својим прстима у које се сав претворио. Она га је обрглила својим ногама око струка, пристисикајући га петама преко леђа, вичући:

-   Дај ми га, дај, дај...

        Подизала је своје тело према његовом, како би у себе увукла то што јој је намењено, до краја. До последњег милиметра. Њен репертоар је био неисцрпан. Мењала је најчудније позе једну за дргом,  све ново и непознато за младића који се калио на малим сељанчицама, недораслим још за удају, али зато лудо радознале да доживе то чудо које свакодневно гледају при спаривању домаћих животиња и птица у свом окружењу.

Кад је већ било прекасно, он се присетио да је пита:

-  А контрацепција?

-  Шта с тим? Само ти прскај слободно унутра, ваљда то треба да је моја брига.

И „прскао је“.

Растали су се пар десетина метара пре уласка у јарко осветљену салу за игру.  При растанку она као да одговара на питање које није поставио:

-  Чека ме муж. Он не зна да ја знам за његову неплодност. Беспрекорна потенција, али проблем са спермазоидима. А ја, знајући како је преосетљив, чувам његов мушки понос, како га он схвата, па се правим као да то не знам.   Живимо заједно, лепо се слажемо, волимо се и претварамо се као да је све у реду.  Ником ништа. 'Ајд здраво.

        Пратио је погледом како светлоплава, лепршава, лака летња хаљина нестаје у јарко осветљеној сали, где је игранка била у пуном јеку.  Муж ју је загрлио. Играли су чврсто припијени једно уз друго. Она се уз мужа умиљато, мазно, привијала, пољубивши га с времена на време. На свог партнера из мрака више није обраћала пажњу. Није га удостојила ни летимичним погледом, а камоли смешком.

Било му је доста забаве. Одлазећи осетио се изиграним. Употребљен и одбачен.  Најтеже му је падала помисао да све што лети мора и да слети, а што плови мора негде и да доплови.  Где ли ће да доплови и да процвета семе које је посејао?

        И ко је крив?  Природа која рађа курчевите клинце прејако израженог полног нагона далеко пре менталне уравнотежености...

До краја живота има да га прати одјек фаталних речи  „само ти прскај“.  И да се узалуд пита  -  који све ветрови управљају  бродом наше судбине?

в

Роман АВАНТУРА, одломак СПАС

     Потпуно очајна у ситуацији која јој је изгледала безизлазна Данијела је одлучила да се више не препире и не опире, него да смирено и прибрано одлучи шта јој је даље чинити. Схватила је да је једино решење да се покаже помирена са судбином и толерантна и да чека и вреба повољну прилику да би се спасла.

     Али како када у град није никад могла изаћи без мушке пратње и то углавном Халалове млађе браће, која су на њу пазила као ловачки пси на драгоцени улов. И при томе је морала ићи на понижавајући начин иза свога мушког пратиоца на растојању од неколико метара, а никако упоредо са њим. Па и када он негде случајно застане да би се са неким поздравио или се само загледао у излог она је морала да стане на месту на којем се затекла и да тако стојећи на растојању сачека да он поново крене, а она тада за њим.

   Само то не значи да он није изузетно пажљиво мотрио да ли га она прати и да случајно не покуша да бежи.

   Међутим, та пажња не може да буде интензивна и баш стално беспрекорна, па је један такав тренутак Данијела искористила када су пролазили поред полицијске станице и утрчала у зграду у тренутку док је Халалов брат Моа расејано гледао у правцу неког саобраћајног удеса, који се догодио на улици.

     Данијела је тако спретно и хитро утрчала у полицијску станицу да Моа једноставно није могао да схвати где је тако брзо нестала као да је пропала у земљу.

     У полицијској станици онако задихана и уплашена, Данијела је потражила командира испоставе и онако усплахирена му укратко на енглеском испричала у каквој невољи се нашла, те како је жива сахрањена у Халаловој богатој палати одакле никуд не може да макне без пратње његове браће или других
проверених чувара.

        Командир станице ју је пажљиво и учтиво саслушао, замолио је да сачека пар минута, да би се он са претпостављенима договорио о даљим потезима па нестао у суседној просторији. Тамо је подигао телефонску слушалицу и позвао свог претпостављеног министра унутрашњих послова, никог другог него самог Халала:

        - Шефе, овде ваш верни командир испоставе на лучком пристаништу, имам за вас једно несвакидашње питање- да ли вам нешто недостаје?

        - Не Мунире, све што ми је потребно и више од тога ту ми је под мојом контролом.

        - Мислите министре можда на ону плаву лепотицу са другог краја планете?

        - Да, погодио си. Тај драгуљ ми је драгоценији од свих осталих.

        - Е па тај драгуљ више није у вашем трезору. Напротив, овде је код мене, тражи заштиту од тортуре, којој каже да је изложена у твом кавезу.

        - Дођавола, тако значи. Дај ми Моа, хоћу њега да чујем.

        - Нажалост то не могу. Он није овде. Овде је само мала плавушица. Чека ме тамо у суседној просторији.

        - Слушај ме добро. За њу ми животом одговараш, док не стигне моја екипа да је преузме. Хвала ти на овом обавештењу. Нећу ти то заборавити.

РОЂЕНДАНСКА

Хеј, зар сам још ту са вама?

Невероватно, ко би реко.

Да није нека грешка?

Бог ми се у сну јавио,

Каже да сам прерастао мобилизацију

За небеску гарду,

Мој воз је прохујао са вихором,

Закаснио сам,

Али да ми се опрашта,

Као сирочету без оца и мајке,

За следећи турнус морају да питају,

Мог тату и маму,

Да ли се слажу да им се придружим,

Пошто би овако, у овим годинама, 

Они као млађи,

Морали сад мене да поштују,

И да ме слушају,

Беспоговорно, као ја њих некад,

Нарочито се отац плаши,

Да му не узвратим за све оне батине којима је он мене,

Васпитавао,

Кад је покушавао од књиге и школовања,

Да ме одврати,

Да бих остао у селу,

Да орем црну земљу,

Као он, његов отац и отац његовог оца,

А ја толико још као дечак,

Неваљао био,

Да по успеху у учењу све надмашим,

Најбољи у својој генерацији,

Онда кад су они, моји брижни родитељи гајили наду,

Да ћу пасти на испиту,

Па остати у селу да орем ту црну земљу...

Тако док су неки други родитељи,

Муку мучили, трауму преживљавали,

Што им дете доноси из школе најгоре оцене,

Мени су следили прекори и понека,

Васпитна ћушка,

За сваку одличну оцену,

Коју бих им из школе донео и показао.

А тек да ме нађу сакривеног иза пласта сена,

Са књигом,

Јерес! Батине!

Рутина!

                                     *

И ево га сада први октобар двехиљаде седамнаесте,

Не знам где да се денем,

Нисам ни за рај, ни за пакао,

А трећег нема,

Значи – ад акта,

Под тепих!

Чујем да су се и они на небесима,

Бирократизовали,

Па кад се појави неки овакав проблем,

А не иде чак ни да се угледају,

На Александра Македонског,

И на његово пресецање Гордијевог чвора,

Сабљом,

Оформе комисију,

Која ће случај да решава дугим низом година,

А и мени се некако баш и не жури,

Па не приговарам,

Нити се жалим,

А не знам ни коме бих...

И шта ми фали,

Ако паднем, ја устанем,

Сам, без ичије помоћи,

Не сударам се са бандерама,

Као да се и оне склањају од мене,

Све живо и неживо,

Стрепи од бројке осамдесет осам,

Као да је заразна,

А није! Или можда ипак јесте,

Барем до половине,

Значи до четрдесет и неке,

Можда би те то усрећило,

Могао би да пијеш, а да се не опијаш,

Да једеш, а да се не преждераваш,

Да слушаш, али да не чујеш оно што те нервира,

Да гледаш али само лепо да видиш,

Да размишљаш о пријатним стварима,

Како би ти живот био пријатан,

Да не бринеш шта други о теби мисле,

Јер ти си оно што јеси, а не што други тврде да си...

Зато је мој случај такав какав је...

                             *

А да сам крив – јесам.

Јер кад је требало уживати у никотину,

Па се онда борити како да га се ослободиш,

Није ме било,

Кад је требало наливати се алкохолом,

Док не паднеш под сто и почнеш повраћати,

А сутрадан боловати, па се борити против,

Тога зла – није ме било;

Кад је требало уживати у коцкању док не прокоцкаш,

Очевину, дедовину, прадедовину,

Па се борити како да се те страсти ослободиш,

Није ме било;

Кад је требало уживати у кокаину, хероину,

И другим напастима,

А затим се борити да се тих јахача апокалипсе,

Ослободиш, опет ме није било...

Дакле, са свих оних бојишта која нас квалификују,

За мобилизацију у небеску гарду, мене ту нису могли наћи,

Јер сам се извукао кад су тражени добровољци,

Значи – дезертер! То сам ја,

Дезертер!

Овакве никаква војска, а поготово не нека гарда,

Још небеска,

Не жели да има у својим редовима..

Зато отуда и не шаљу позив за мене.

                                         *

И шта сад,

Док без својих исписника, вршњака,

Школских другова и другарица,

Сведока свога битисања,

Питајући се да ли ме је стварно било,

Или ми се само причинило, снило,

Док клошарим на фејсбуку,

И слушам клинце како дискретно шапћу,

- Ко је па сад овај,

Шта ће овај ту?

Стварно шта ћу вам ја сад,

Да вас подсећам шта вас чека,

Можда ако будете имали среће,

Не заборавите – среће,

Јер то је оно непожељно – треће!

Узалуд попови припремају опело,

Причешће, за опрост греха,

Не прилазим,

Да ли су опрали руке док нам у уста трпају,

То тело Исусово, крв Исусову,

Каква будалаштина, одакле им то?

Не, ја не прилазим,

Залуд очекујете чашицу препеченице за покој душе,

Залуд сте припремили свеће,

Ту сам где сам,

За оне којима то не смета,

А има и таквих...

Јер ту сам,

Где сам ,

Онај сам ко сам,

Осамдесет Осам.

p