Марко Смуков

- Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста
Марко Смуков - Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

LIDO

Ел. пошта Штампа ПДФ

Odlomak iz romana DON'T TOUCH ME u pripremi:

Pričica LIDO nagrađena svojevremeno, vredi li pomena, sa šest hiljada dinara:
Ko ima para kupa se u moru, a ko nema dobro mu je (možda čak i bolje) na zemunskoj plaži Lido. Topao i čist pesak, a Dunav na tome mestu napokon čist bez motornog ulja koje su ranijih godina rasipnički za sobom ostavljali vlasnici brojnih čamaca.
A Dunav kao da se ulenjio ili umorio pošto je protekao celom Evropom, pa tu na tome čarobnom mestu zastao, kolebajući se da li da nastavi svoj dosadni put do Crnog mora ili da se pretvori u ogromno jezero i stane da tu miluje obnažena tela beogradskih lepotica. Takvih kakve nije imao prilike da grli kroz celu severnu i srednju Evropu.
Jer ako ova balkanska zemlja ima čim da se podiči onda je to sigurno i ovaj buket prelepih beogradskih devojaka.
Ali kao što je poznato u svakom buketu ruža nađe se neka koja se izdvaja svojom svežinom i lepotom.
Pošto je završio sa ispitima a nije mu se išlo kući u zabačenu i dosadnu selendru na jugu Srbije, student filozofije Igor, je svojem ocu poslao telegram sledeće sadržine: Dragi ćale položio nisam pao šalji pare. Njegov otac budući da nije studirao filozofiju i da nije bio upućen u pravopis i značaj interpukcije, a naročito važnosti zareza u tekstu, tu poruku je protumačio tako kako svi i tumačimo kada smo u neizvesnosti: onako kako nam je lepše i prijatnije pa je sinu ipak poslao pare.
Tako je Igor imao mogućnosti da leto provede u Studentskom gradu u Novom Beogradu i da se hladi i rekreira na prelepoj zemunskoj plaži Lido. Ali ne samo da se rashlađuje i rekreira, nego i da pari oči na opisanom buketu lepih, tek procvetalih ruža. I kao što rekoh na jednoj od njih koja se izdvajala svojom lepotom i svežinom. Šta je to što je toga momka koji je dotad prilično nezainteresovano blenuo u mnoštvo razgolićenih i od sunca već dobro pocrnelih tela kupača i kupačica, ležeći nepomično na peščanom sprudu, uspelo tako da impresionira i zainteresuje da je odjednom poskočio? Do đavola sa puritanizmom: bila je to jedna prekrasna ženska zadnjica. Najlepša ženska guza na svetu!
Igor je skočio na noge lagane i kao magnetom privučen pođe ka tome prizoru koga nema ni na platnima najvećih slikarskih genija svih vremena. Devojka je bila zagazila u vodu toliko da joj je površinski nivo tek dodirivao od sunca već unekoliko potamnele polulopte, koje su razdvajale uske tanga gaćice crne boje.
Ona, kao da je znala da je Igor sa naročitom pažnjom posmatra, odugovlačila je sa uranjanjem u vodu. Njena duga crna kosa raspuštena u slobodnom padu dopirala je samo do kraja njenih leđa, odakle počinje ta đavolski zavodljiva stražnjica. Kao da je i dužina kose tako planirana da samo dotakne, potcrta i istakne, a da pri tome ni delimično ne prekrije prelepi izdanak majke prirode.
Kao paralizovan Igor je zastao opčinjen neverovatnim prizorom da je Dunav prošavši sve druge evropske plaže i pored tela drugih brojnih kupačica baš tu na zemunskom lidu zastao da se umiljava oko nogu mlade beogradske lepotice. Lepo se vidi kako miluje njene vitke noge i besramno žubori kroz njeno čarobno međunožje, praveći neke mini virove i kružne talase.
Zaneta nekim svojim mislima devojka se napokon baci u vodu i nastavi da se praćaka kao naivna ribica spremna da zagrize mamac veštog pecaroša. Pošto je bio momak od akcije, Igor se takođe baci u vodu i bez problema uspostavi kontakt s devojkom koja je i spreda bila isto tako zavodljiva i privlačna kao i otpozadi.
,,Uskraćena si što ne možeš sebe da vidiš i sa druge, zadnje strane...”, reče joj Igor.
Devojka nije bila od onih koje bi se zbunile ili pocrvenele, pa veoma raspoloženo odgovori svojem udvaraču:
,,Znam, čula sam komplimente i komentare, a i kod kuće imam veliko ogledalo.”
Igor je koristio sve svoje štosove koji su se u njegovoj dugoj zavodničkoj karijeri potvrdili kao uspešni ali uzalud: ovakvu lepoticu nije uspeovao „da zbari”... Ali kako nije bio momak koji lako odustaje iskristio je činjenicu što mu se devojka poverila da u nekoj agenciji za ispitivanje javnog mnenja radi na kompjuteru, pa je zamolio da dođe u njegovu samačku sobu u Studentskom gradu, da bi mu pokazala neke finese rada na toj čudnoj mašini.
Kada je devojka, posle dužeg ubeđivanja koje se nastavilo na plaži Lido iz dana u dan, napokon prihvatila njegov poziv i došla u njegovu sobu, nije se začudila što od nekog kompjutera tu nije bilo ni traga. Pomisao na tu pojedinost samo ju je zvonko nasmejala. On joj je prvo ponudio jedan čokoladni liker ,,radi opuštanja” i u jednom trenutku, kada mu je devojka, stojeći zagledana u neku sliku na zidu, bila okrenuta leđima, svoje ruke joj je otpozadi zavukao ispod njenih nadlaktica i tako dohvatio za njene istaknute, čvrste grudi. Ona se odlučno I veoma energično otrgla i okrenuvši se prema njemu tako ga je besno pogledala da mu se krv sledila u žilama. Na mah je bio ne samo totalno obeshrabren nego I paralizovan, kao nikada ranije.
Pošto je tako na nesumnjiv način shvatio da manuelno ne ide, ponudio joj je dvesta pa petsto maraka (koje u stvari nije imao što ona to nije mogla da zna) ali uzalud. Lepotica je prsnula u smeh pokazivajući nisku svojih, prelepih, belih zuba:
,,Znam, trebalo bi da se uvredim što misliš da sam od onih koje se prodaju za pare, ali ne vredi da glumim. Morala sam da se smejem. Odlično si me zabavio. Hvala ti…”
Više mu nikad nije htela doći u stan, mada su se i dalje viđali i družili na plaži Lido, da bi na kraju i to prestalo. Jer ne kaže se uzalud da je ljubav kao vatra – bez hrane se gasi.
Pratio tu romansu Igorov drugar Mladen, pa ga pita da li je već „kresnuo“ Draganu. Da ne bi stavio na kocku svoj renome zavodnika bez premca Igor je svojem drugu diplomatski dvosmisleno odgovorio da džentlmen „ljubi ali ne priča” Mladen je to razumeo onako kako je želeo da razume, pa pita Igora da li bi i on uspeo za sto maraka ili da primeni ,,mačo sistem” tj. snagu. Igor, sećajući se svoje pet puta veće devizne ponude koja je ostala bez rezultata, reče svojem drugu da bi mogao pokušati ovo drugo, što znači na mišiće. U stvari sebe je prekorevao što u presudnom trenutku nije bio uporniji i energičniji, pa je sada preko Mladena hteo da proveri da li bi malo prisile možda urodilo plodom.
Mladen je tada prionuo da osvoji lepoticu, pa se danima na plaži Lido vrzmao oko nje. Napokon, posle nekih mesec dana on se na plaži pojavio sa povećom modricom preko desnog oka. Pošto je pri susretu odbio da se pozdravi sa Igorom, prošavši pored druga kao pored turskog groblja, Igor mu doviknu:
,,Ljutiš se bez razloga. Otkud sam mogao znati da je levoruka…”
Sledećih dana Dragana se na plaži redovno pojavljivala sa nešto starijim mladićem, gorostasom debelih mesnatih usana i orangutanske, grube face, pa je Igor izbegavao da se nađe u njihovoj blizini. Ali jednom prilikom dok se on vraćao od restorana, Dragana i grmalj, onako svejednkao zagrljeni dolazili su mu u susret, pa Dragana zastade i reče:
,,Igore, da te upoznam, ovo je moj muž.”
,,Ratko”, zagrme bas i stisne Igoru ruku tako snažno da se ovaj uplašio da li će ta šaka i dalje moći da mu služi.
,,Mili, to je onaj mladić što mi je ponudio petsto maraka za jedno tucanje. Samo da znaš koliko će da te košta ako se od mene razvedeš pa ti ispostavim račun za svako kresanje po petsto marona...”, reče Dragana mužu, smejući se.
,,Ih, bre momčino, šta mi to radiš”, reče sa dobroćudnim prekorom grmalj pljesnuvši tako prijateljski Igora po ramenu da ovome od toga klecnuše kolena.
Taj pljesak je Igora podseio da u Beogradu ima i drugih sjajnih plaža, kao što je, recimo, ona na Adi.

 

ВРТЕШКА

Ел. пошта Штампа ПДФ

 

ВРТЕШКА
Да се добро добрим враћа,
Гуслале су гусле старе,
Да су добар и луд браћа,
Схватиш кад те насамаре,
С те вртешке желим сићи,
Неким новим путем ићи.
Добре препуштам слабићима. Довољно је да смо коректни и толерантни...икон smile


 

Последње ажурирано понедељак, 23 март 2015 15:28
 

ЗАЛУТАЛИ У СОПСТВЕНОМ ПРИВИДУ

Ел. пошта Штампа ПДФ

 

Исповест једног титоисте и слобисте – роман ЗАЛУТАЛИ У СОПСТВЕНОМ ПРИВИДУ, одломак МИХАИЛО:
„Већ сам заборавио када сам постао члан Комунистичке партије Југославије, па Савеза комуниста Југославије и напокон Социјалистичке партије Србије. Мењали су се само називи иначе је остало све исто. И организационо и идејно. Дакле ту ако је и било неких промена, биле су само косметичке, али у сваком случају ван моје воље. Нико мене ништа није питао. Одлучивало се негде на врху, без мојег знања и сагласности. Али тако и треба да буде. Нека политику креира онај ко има памети, знања и храбрости за то. Ни у војсци не одлучују сви војници демократским гласањем. Зато су војске и ефикасне. Што је јача дисциплина, војска је успешнија.
Иначе, одувек сам био привржен комунистичкој идеји социјалне правде. Почев од Народноослободилачког рата па све до данашњих дана. Јер ко је поднео главни терет истеривања фашистичког окупатора из ове земље? Наравно, комунисти. Ко је обновио ратом разрушену земљу? Опет комунисти. Ко је спровео индустријализацију и електрификацију земље? Исто комунисти... И онда ми дође неки мудријаш који то оспорава, тврдећи да су поразу Немаца одлучујуће допринели они који су заговарали тактику чекања да фашисте порази неко други и да нам на тацни донесе слободу. Није него.
А онда и оне пароле водимо љубав а не рат...Да смо се сви за тим повели данас бисмо били фашистичко робље. Теглили би и црнчили и ми и наши потомци за Хитлера и његове потомке, његову “вишу, аријевску расу”. Зато не прихватам оцену да је деловање комуниста било штетно за народ, да нису били прави патриоти. Тобож, борили су се за власт. Па и треба да се боре за власт, ако се сматрају способним и позваним да би спровели своје идеје о добробити друштва. А да ли су у томе и успели...
Ја још нисам чуо за идеју уређења друштвеног система која би била хуманија од комунистичке идеје. То је најбоље и најједноставније формулисао познати латиноамерички фудбалер Марадона. Када су га новинари, по повратку из посете Кастровој, социјалистичкој Куби, питали какве утиске носи, кратко је одговорио: “Ја тамо нисам видео ни једно гладно дете. Ако је то комунизам онда сам ја безрезервно за...”
Заиста, зар се може замислити неко хуманије и праведније друштвено уређење од онога у којем нема гладне деце, у којем су сва деца здравствено збринута, где могу безбрижно да играју своје дечје игре, уместо да тако мали и нејаки, па још гладни, голи и боси морају да раде за своје угојене, сурове, капиталистичке газде. А понижавани и вређани. 
Истина, да би било довољно средстава како би деца, старци, болесни и немоћни могли бити обезбеђени требало је узети од оних који добро раде и зарађују. Ови опет, ако од онога што зараде треба да дају за помоћ онима другима, неће да се довољно ангажују и потруде. А да би друштво напредовало у материјалном и технолошком развоју потребно је да они који то могу да повуку, буду ангажовани и ефикасни до саме границе могућег. Дакле, да буду мотивисани за тај изванредни напор.Тај проблем је својевремено уочио и истакао тадашњи председник Српске академије наука и уметности, професор Павле Савић, па је пледирао да се научници потруде како би изнашли начин да прегаоци у социјализму буду мотивисани за те врхунске, радне напоре и залагања. То није успело и зато су социјалистичке земље наставиле да назадују у односу на капиталистичке.
Дакле, није требало рушити социјализам. Требало га је само усавршити. Егоизам је својство сваког живог бића. Себични су не само људи, него и животиње, па чак и неке биљне врсте. Капитализам то својство изванредно добро уме да искористи. У социјализму се грешило јер се ишло супротним смером. Уместо да се себичност искористи на опште добро, радило се на његовом елиминисању, обуздавању, што није могло донети очекиване резултате. Јер за тако нешто је био потребан снажан репресивни апарат, а то је онда значило ограничавање слободе. Капиталистичка пропаганда је то умела да искористи прокламајући слободу и људска права као врхунски императив. Тако је дошло до рушења Берлинског зида и пропасти социјализма у глобалним размерама.
Затим се десило оно што је морало да се деси. Клатно на историјском часовнику је отишло предалеко на супротну страну, па су нови кројачи историје прионули да оспоравају и оно што се не може оспорити. Руше се споменици јуначких бораца против фашистичког окупатора, преименују се улице са називима народних хероја, бришу се натписи са именом Владимира Илића Лењина... Као да је он крив за вулгаризовање његове хумане идеје, при чему се заборавља да је он Русију спасао глади тиме што је прокламовао НЕП (нову економску политику). Дакле, изнашао формулу коришћења себичности људске јединке кроз материјалну стимулацију прегаоца на раду, о чему је маштао и наш академик Павле Савић.
Према томе, требало је само обезбедити владавину права, чврсту законитост и безбедност у свим доменима друштвеног живота и пустити људе да раде и зарађују, а затим и да слободно располажу резултатима свога рада. Док сам био секретар у председништву СКЈ те своје идеје сам успевао да прогурам кроз одговарајуће форуме, па и да их уткам у законе и друге релевантне прописе. Без лажне скромности могу рећи да је, захваљујући тим мојим идејама (мада пласираним под туђим именом) у то време стопа раста друштвеног производа у тадашњој Југославији била између шест и осам процената, тако да смо у том погледу чак премашили и Јапан, познат по изузетно брзом и успешном економском развоју.
Међутим, политичкој олигархији се учинило да им измичу полуге власти из руку, што је њима био приоритет над приоритетима, па су ударили свом снагом против такозваних “отуђених центара економске моћи...” Изгубио сам положај у политичкој номенклатури, па се вратио својој професорској катедри на економском факулету.
Моја супруга Теодора је без резерве прихватала све ове моје идеје и са мном делила све што ме снађе. И зло и добро, а нарочито ово друго. Јер, док сам био на положају није морала да за мизерну плату држи часове математике у средњој школи. Имали смо на располагању државни “мерцедес” са шофером, што је била чак повољнија варијанта од оне да користим сопствени ауто, пошто нисам морао да бринем о дотрајалости гума, замени уља, па пречистача за уље и ваздух, као ни о поправкама због оштећења која ауту причине други возачи или само обесни и завидни пролазници. Шофер је одвозио нашу кућну помоћницу на пијацу, мене на посао, а Теодору до фризера или на састанке са њеним пријатељицама....
А кад сам изгубио положај на лествици политичке моћи све се изменило. 
После Титове смрти одједном је постало важно, чак одлучујуће важно, шта си по националности. Дошло је до затварања тржишта по републичким границама, наступила је несташица најосновнијих потрепштина, појавили се редови за бензин и друго, па чак и за кафу. Сада су се југословенски “братски” народи одједном окренули једни против других. Сваком је за недаће и економску кризу био крив неко други. Неко од оних из братског, вишедеценијског загрљаја. 
На таласима национализма избачени су на површину неки нови лидери, који су се заклињали на верност Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Македонији, а Срби и Црногорци још увек Југославији или ономе патрљку који је од ње остао. Но, ти националистички таласи носе и сво смеће и муљ који се у мутној води нашао. Главу су дигли ратни злочинци из четрдесетих година, а затим и све, у међувремену стасале будале, попут оних који дивљају на фудбалским утакмицама, па је дошло до клања, силовања и пљачки, све закамуфлирано борбом за слободу својег народа. Неки извитоперени, болесни назови патриотизам. Политичари жељни власти су те дивљаке не само бескрупулозно користили него су их и подстицали на зла која су били спремни да чине.
У СПС сам учлањен од њеног оснивања. Није ту ни било неког посебног учлањења. Једноставно су чланске карте СКЈ замењене новим, али је све иначе остало по старом. Мени је то одговарало. То је изгледа и моја природа, мој карактер, па очигледно и моја струка. Дипломирао сам математику а магистрирао и докторирао на економском факулету. Јер ту је све јасно, законитост те професије тачно одређена, па је и сваки резултат строго лимитиран. Мало због својег неповољног искуства, а затим можда и урођене лењости, више сам волео да други преузму одговорност за моје поступке. Приповедати већ усвојену, владајућу религију или се приклонити једној доктрини односно партији, за мене је најбољи могући избор. Одлично као изговор да се не мисли својом главом. Довољно сам паметан да ту црту својег карактера спознам и довољно поштен да то признам...“


  • Марко Смуков Михаило: "Клатно на историјском часовнику отишло је предалеко на супротну страну. Лењин не може бити одговоран за вулгаризовање његове идеје. Заборавља се да је он спасао Русију глади, тиме што је прокламовао НЕП (нову економску политику). Дакле, изнашао формулу коришћења себичности људске јединке, кроз материјалну стимулацију прегалаца на раду, о чему је маштао и наш акадамик Павле Савић..." 

 

Последње ажурирано недеља, 22 март 2015 15:13
 

KRUG

Ел. пошта Штампа ПДФ

 

КРУГ

Наша тела разнолико лишће,
Пожутело зеленије зове,
Нелогично једно друго ишће,
Ванразумски кроз путање нове,
У пламену страсти сагорети,
Ту магију снети и умрети.

Док плутамо у навали крви,
Бубњајућих срца у екстази,
Знам да нисам последњи ни први,
Уз којег се твоје тело мази,
Умиљато, доминантно, снажно,
Све је друго тренутно неважно.

Тај тренутак – корисно је знати,
Прохујаће ко талас на реци,
Никад више да се не поврати,
Сагорео на жаркој припеци,
Док уз мене припијаш се ти,
Ја се питам - беху ли то сни?

Одлазимо свак на своју страну,
Без поздравног пољупца, без речи,
Свако слатку отворену рану,
Неком новом да вида, да лечи,
Живот није доброћудан друг,
Све што живи врти се у круг,
Отплаћује неотплатив дуг

Časlav Damjanović, Marina Maki и Sana Mir-jana кажу да им се ово свиђа.
  • Марко Смуков Растанак. Тренутне љубавне ране неким новим лечити треба... 

 

Последње ажурирано четвртак, 12 март 2015 10:15
 

СФЕРА

Ел. пошта Штампа ПДФ

 

- Сви лажу.
- Онда и ти лажеш кад то кажеш...
- Па и ти лажеш трдећи да ја лажем! И тако у бескрај, вртећи се у затвореном кругу, без почетка и краја, као у Платоновој Pentagrueli, где се наводи да је "свет ментална сфера, чији центар је свуда, а кружница нигде..."

Марко Смуков Божанство је сфера, чији центар је свуда, а кружница нигде, тако да не постоји "где" ни "када", јер је Бог свуда и свагда!
  • Марко Смуков U srednjoj pomorskoj školi osim svih predmeta kao u gimnazijama imali smo i "sfernu trigonometriju", koja mi je pobudila interesovanje za tu oblast, pa sam iz radoznalosti proučavao Platona, Aristotela, Ksenofana, Paskala, Đordana Bruna i druge koji se slažu da je "... ceo univerzum centar, odnosno da je centar univerzuma svuda a kružnica nigde" (De la causa, principio et uno,V)
    Марко Смуков Mislio sam da ništa, baš ništa, ne može biti u tolikoj meri zanimljiuvo kao što je shvatanje najvećih umova da je "priroda beskrajna sfera čiji centar je svuda, a kružnica nigde." Da li je moguće ostati nezainteresovan?
  • Марко Смуков


 

Последње ажурирано уторак, 10 март 2015 05:07
 


Страна 1 од 130

RSS

Marko Smukov

Забележи и подели

AddThis Social Bookmark Button

Рекламни спот


Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?
 

Случајан избор књиге

Ко је на сајту

Имамо 3 гостију на мрежи