- Према до­бром добар, а ни са ким зао. -

УСПЕТИ
- Охо Маки, шта ја то видим! Форд - капри, голд металик, бљешти као само сунце, а тек што се појавио, светски хит! Немој ми само рећи да ти је то твоја адвокатура дала... И ти београдски адвокат, а овде ниси ни рођен ни одрастао... Нити кога познајеш нити те ко зна. Ко ће теби да повери судбоносни посао?
- Свако кога стигнем да примим. Ваљда си чуо за ону да иза сваког успешног мушкарца стоји жена. Ето мени се нашла моја угредна симпатија, упознао сам те с њом - Гоца. Налети сва усплахирена на мене беспосленог у ходнику судске зграде и врисну:
- Јао каква срећа да набасам на тебе. Адвокат оне јадне студенткиње није се појавио, судија код којег сам на пракси, бесни, неће да одлаже, шаље ме да нађем неког адвоката, одредиће га по службеној дужности, јер по закону је обавезна одбрана. Можеш ли да ускочиш?
- Још питаш!
- Али имаш свега двадесет минута да прочиташ списе и да се припремиш!
- Брзо читам и још брже мислим. Реци судији да ће ми бити довољно десет минута
У заштиту сиромашне студенткиње којој њени послодавци, осим становања и хране, ништа нису платили за годину дана како су се обавезали уговором. Узела је само колико јој је било закинуто. Док сам говорио у судници је владала напета тишина. Жене чланице пороте су вадиле марамице да сакрију сузе. Епилог - ослобађајућа пресуда, наводно оштећена страна се упућује на грађанску парницу.
На изласку из сале сви који су присуствовали као публика кликћу да им се свиђа мој стил. Траже визиткарту.
Тако то иде, Пале. У адвокатури нема милости. Или добро говориш и пливаш или тонеш. А везе? Па док су други јурили новинаре ја сам волео жене. А ни оне нису мрзеле мене. У томе је сва мудрост. 
Да, волим још и сремски бећарац: "Сирома сам ал'сам бесан...'' Тако сам одрастао...
Пуштај тамбураше!

НЕЗАБОРАВ

Док је његовим дечјим устима приносио кашичицу по кашичицу хране коју је за њега сам припремио, а мали то без журбе полакао жвакао, отац је са уживањем помишљао на дан кад ће малишан толико да порасте да ће сам моћи да држи кашику и да без ичије помоћи јело приноси својим устима: „моје ће бити само да набавим и припремим храну, да тањир ставим на сто испред њега, па нека са конзумирањем растеже колико му драго. Битно је да ћу ја за то време моћи да обављам своје аДвокатске послове, да пишем тужбе, жалбе, приговоре и друге поднеске за суд...“ Јер требало је зарађивати за живот, пошто ни најминималније помоћи није било ниоткуд.
Једном дечји вртићи нису радили, а суд јесте. Мада је знао да се из процедуралних разлога рочиште мора одложити, ипак је требало да се појави као заступник одсутне странке, иначе би настуПИле теже последице. Али где да остави дете? Учинио је невиђен преседан, држећи једном руком за ручицу изузетно мало дете док је у другој носио ташну са документима појавио се на спрату зграде Палате правде. Очекивао је да ће тамо видети неког колегу који би могао да причува малишана док је он у судници. Али нигде никог! Тако касно, пред крај радног времена чекаоница је испражњена. Прозван је и улази у судницу, водећи за руку малишана.
Добро је - председница већа је жена, али то су и обе поротнице. Као отац који се сам стара о малом детету увек је наилазио на разумевање и предусретљивост жена, које и саме мајке одлично знају шта све треба поднети за одгој детета, нарочито тако малог детета, а уз све друге професионалне обавезе.
Пошто је председница рекла да је све у реду само нека мали седне у једну од бројних , празних столица намењених за публику и да буде миран.
Пошто је рочиште завршено судијица прилази још увек непокретном малишану па га пита зашто држи главу тако накривљено, а он одговара:
- Тата реко да не мрдам.
- Тада су се све четири жене, укључујући и дактилографкињу, насмејале са разумевањем. Неке од њих пришле и да га помилују по коси.
Познаници , нарочито познанице, кад чују да се један мушкарац сам као отац без ичије помоћи стара о сасвим малом детету, зачуђено у неверици врте главом.
- Тај има да те кује у звезде кад одрасте, - говорили су неки.
- Нека, не треба, - одговарао би отац. Само нека буде толерантан према једном старцу и минимално пристојан ...

КУБАНСКО ДРУГАРСТВО НА ДЕЛУ

Кад су славног фудбалера, Марадону, питали какве утиске носи из посете социјалистичкој Куби, кратко је одговорио:
- Ја тамо нисам видео ни једно гладно дете. Ако је то социјализам, ја сам безрезервно - за!
Да сте мене нешто слично питали пре тринаест година поменуо бих најбистрије море на свету, непрегледне плаже са чувеним сребрнастим песком каквог нисам видео ни на Хавајима, а не верујем да бих пропустио и да испричам овај догађај који ме је пријатно изненадио: на аутобуској станици градског саобраћаја, крај туристичког комплекса Варадеро стао сам са осталим путницима да сачекам јавни превоз. Зауставља се приватни "шевролет" и позива заинтересоване да би их превезао до центра варошице. Тек у возилу сазнам да је то кубански обичај који се дословно поштује, да возач приватног возила има обавезу да бесплатно повезе путнике који чекају јавни превоз, ако у колима има места, а крећу се у истом правцу.
Тај јединствени обичај ме је толико обузео да бих касније, возећи се таксијем, вребао прилику да се и сам уклопим тако што бих повезао неког путника. Кад сам на једној станици јавног превоза угледао средовечог мушкарца и младу девојку, мелескињу, да чекају аутобус, наредим таксисти да се заустави и позовем их да уђу. Нисам претпостављао да се међусобно чак и не познају. Она је изабрала задње седиште поред мене, а мушкарац напред, сувозачко. Кад је рекла да смо стигли до места где она треба да изађе, питала ме је колико треба она да ми плати на име партиципације, па сам одговорио - натинг.
Пошто је наставила да инсистира, одговорио сам да би један њен пољубац био довољан. Да покушамо, можда?
Учинила је то...
- Успело је!- ускликнуо сам.
И сви четворо смо прснули у смех.
Показала ми је врата неког кафића у којем рече да ради до поноћи, а да је после тога слободна.
-ОК, разумео.
Овде ћу да завршим. Даље се нагађа.
То је један од незаборавно лепших дана мог подужег живота којег волим да се сећам.