SLIKAR
Laka kao veverica skakutala je od jednog do drugog stola, uslužujući svoje goste u senovitoj bašti ispred restorana, na hercegnovskoj obali. Duge, hitre noge, vitak struk. Vedar pogled, prekrasan osmeh koji nikad ne silazi sa njenih usana...A tek ti njeni zubići! Što nisam jabuka, ćevapčić, parče đevreka. .. Bilo šta što bi mogla da zagrize, pa da umrem u slatkom bolu od njenog ugriza.
Bar da ponesoh svoj štafelaj, platno, boje i četkice pa da ovekovečim ovu lepotu!
Tokom petnaestodnevnog odmora stvorio sam naviku da prvu jutarnju kafu popijem kod ove lepotice. Jednostavno odšetam, duž obale, tih pola kilometra od hotela “Plaža” u kojem sam odseo, do restorančića gde je radila ova vedra lepotica,sednem za sto i naručim. Kao što rekoh, to je u početku bila kafa, zatim “iriš-kafe” što znači kafa sa viskijem, a posle nekoliko dana prešao sam na čisti viski bez kafe, soda-vode, pa i bez leda. Po nekoliko čašica za redom. Kažu tako brže i sigurnije deluje. Nije mi bio toliko važan ukus koliko samo dejstvo.Ni samom sebi nisam smeo da priznam da to pokušavam da prikupim hrabrost, kako bih se otvorio pred ovim prekrasnim primerkom, remek -delom majke nam prirode...
Pošto tako rano u restoranu ni inače nije bilo mnogo gostiju, jednom kada sam ostao jedini posetilac odvažim se pa je zamolim da sedne za sto nasuprot meni. Da li da je uhvatim za ruku koju je položila na sto? Odlučim se i učinim to. Nije ruku povukla nazad. Nije se protivila ...Znači i ja se njoj sviđam.
Zagledam joj se u smaragdno plave oči i rekoh, onako u transu:
“Kad bih mogao da uhvatim taj sjaj vedrog neba u tvojim zenicama...”
Ona pršte u zvonak smeh, zacenivši se: „Kako da u'vatiš sjaj, pa nije to pet'o koji je određen za klanje, pa da za njim juriš po dvorištu i da ga 'vataš“, - čudila se.
Rekoh joj da sam slikar, a ona pita – gde mi je fotoaparat. Ma ne, fotograf nego slikar sa završenim fakultetom, onaj što pravi slike sa četkicom i bojom.“A ,da znam“, - odgovori lepotica, - „i moj tata je moler, tamo kod kuće. Poznat je.Ceo Pirot ga traži. Samo on je pametan, pa nije morao da ide na fakultet i da godinama studira. On je to naučio da radi onako samouk, gledajući druge molere kako rade, bez ikakvog troška“.
Shvatio sam da bi bilo uzaludno ako bih pokušao da joj objasnim razliku između akademskog slikara i molera... I da tako pokolebam njeno uverenje u genijalnost njenog tatice. Samo sam joj rekao da je veoma lepa i njenu malu šaku povukao ka svojim usnama, kad ona istrže svoju ruku iz moje i viknu:
“Bolje nemoj džabe da ga tupiš, jer ja volem jedan šofer na teški kamioni...” (Iz zbirke "Svako svoju priču... da ispriča")
