Марко Смуков

писац, аутор, адвокат...

  • Повећај величину текста
  • Подразумевана величина текста
  • Смањи величину текста
Марко Смуков - адвокат, писац, публициста

Дани

Ел. пошта Штампа ПДФ

Пролази нечујно конвој мојих дана,

Један другом налик, претоварен воз,

На челу досада болно урезана,

Животна лутрија, загубљени лоз,

Гледам како свако неки јарам прти,

Док предах чекамо у предворју смрти.

 

Живот чине дани, а ово је један,

Сурово безличан ко и други сваки,

Иза ноћи освит свиће неизбежан,

Загрљај рутински, а пољупци млаки,

Па кад тако сложим све један по један,

Остаје да живот траје само дан.

 

А у мени ватра тиња и пуцкета,

Пламен тек што није прогутао све,

Моја фантазија по бескрају шета,

Само да ништа није као пре,

Сваки дан да нове донесе ми боје,

Да страсно проживим све тренутке своје.

 

Нећу да ми живот рутински безличан,

Протутња крај мене ко стампедо лудо,

Хоћу другачији да је сваки дан,

Свако ново јутро да је ново чудо,

Нико да ме криви ја никог да кривим,

Свој живот по својој жељи да проживим.

 

Дуго сам тражио оно чега нема,

А не знам ни шта је то што хтедох наћи,

Да оставим мозак мирно нека дрема,

Било да су дани дужи или краћи,

Вртешка се врти изван моје моћи,

Док назирем тунел непрозирне ноћи.

 

Ако сложим дане протекле у низу,

Као албум слика сваковрсних боја,

Видим теглио сам из кризе у кризу,

Кроз сулуде битке без смисла и броја,

Па док ми искуство у досади дрема,

Бијем битке старе којих више нема.

 

И гледам потомке док беспућем ходе,

Исте стрампутице нове жртве маме,

Оно исто трње и њих сада боде,

Док наслепо траже свој излаз из таме,

Искуство стараца безвредна валута,

Јер сваки радије својим путем лута.

 

Дани, дани, дани птице радоснице,

Поново варате оне што долазе,

У мојем сећању замаглисте лице,

Оних изгажених, оних што их газе,

Па док преживљавам можда задње лето,

Узалуд се питам - чему беше све то?

 

М.С.

 

 

 

 

 

 

 

Последње ажурирано петак, 30 јул 2010 10:25
 

Чудне истините приче

Ел. пошта Штампа ПДФ

 

VIII

Обављена је богата свадба, прошао је и празник младих парова, венчаних последње године - младенци, а затим су пролазили и сви остали празници. Млади супружници су се свуда појављивали загрљени и срећни. Они најближи, потенцијалне бабе и дедови су испитивачки меркали витки струк младе: кад ће већ једном почети да се заокружује.

Али ништа од тога. Пролазили су месеци али и године. Прошло је пуних седам година. А онда је млада одлучила да пресавије табак и поднесе тужбу за развод брака, наводећи као разлог то што је још увек virgo intakta. То је поткрепила и одлучујућим доказом - лекарским уверењем одговарајуће медицинске установе, оптужујући мужа за то своје девичанство.

На расправи пред судом муж није оспоравао да своју супругу током тих седам година брака још није дефлорисао, али као разлог је наводио да га је она увек одбијала, са објашњењем да је боли глава, да ја уморна, да јој није до тога и слично.

Млада жена такво своје одбијање не пориче али се брани да је ипак њен муж одговоран:

"Па ваљда је мушкарац. Морао је бити упорнији".

Суд је брак развео без кривице било којег од брачних другова, због несагланости нарави јер ..."нити се жени може приписати у кривицу што је мужа одбијала, рачунајући да ће он ипак бити упорнији, нити је он одговоран што то није био, јер њему у природи није да буде упоран и непопустљив".

Ваљда није чуо за ону да женино "НЕ" обично значи "ДА"

М.С.

 

 

Шта очи виде?

Ел. пошта Штампа ПДФ

Да ли се икад запитамо шта наше очи виде? Не, јер ми мислимо да наше очи виде оно што објективно постоји. Грешка! Наше очи виде оно што су навикле да виде. Понекад и више од тога - оно што желимо да виде. Индеферентни и слепи за све друго. Врста могућности спасења. Бекства из непожељне стварности, можда?

Да ли је то добро или лоше - ко зна. Шопенхауер је написао Свет као воља и представа. Склон сам да у то поверујем. Ето омакло ми се. Рекао сам - поверујем. Дакле, не да испитам, откријем, утврдим, проверим, него - поверујем! Било како све се ипак своди на веровање или неверовање. Према томе, ми који се бавимо речима треба да се замислимо да можда ипак не радимо сизифовски посао. Наши читаоци нас неће разумети онако како ми наивно желимо и очекујемо, него онако како су навикли. Прочитаће наслов, део увода, а није искључено и цео увод ако је изузетно кратак, можда чак и прву реченицу и одустати. Закључиће да им је то што желим да им предочим, већ познато. Ако сам написао реч "љубав" ти ћеш то свести на неко своје искуство у вези с тим појмом. Исто и ако наиђеш на реч сузе, страх, смех... све сами већ од дуге употребе излизани новчићи. То су дакле ти ритуали умирања језика о чему је под тим насловом, давне 1974.гдине, писао Оскар Давичо.

Па шта нам онда преостаје? Немогућност сврсисходне комуникације, као закључак? Ни случајно. Само је потребно нешто мало мање лењости и површности. Да се запитамо да ли смо сигурни да под истим појмом подразумевамо баш оно исто што је писац желео да нам каже. Да ли успевамо да видимо све што се нашем погледу нуди? Наравно, ако нам је стало да нешто ново откријемо, а не само да добијемо потврду како смо у праву што мислимо тако како мислимо. Јер неверовање је мајка мудрости , а напор да откријемо шта је шта услов не само општег него и нашег, појединачног напретка. Управо неверовању многих наших данас славних и слаљених предака, који су трагично завршавали на вешалима или на ломачи, можемо да захвалимо на овом степену цивилизације који уживамо.  

М.С.

Последње ажурирано четвртак, 22 јул 2010 13:14
 

Кавкавски круг кредом

Ел. пошта Штампа ПДФ

Подсећам на ону причу "Кавкавски круг кредом" кад су се две жене отимале око новорођенчета. Свака од њих је тврдила да је баш она истинска мајка детета. У недостатку ваљаних доказа судија је на великом столу нацртао круг кредом и у средиште тога круга ставио дете, а затим позвао обе тобожње мајке да дохвате бебу за по једну руку и ногу, па да вуче свака на своју страну. Која надјача и успе да новорођенче извуче изван нацртаног круга доказаће да је заиста мајка.

Погађате: права мајка није могла дозволити да дете буде растргнуто па је одустала. Мајчинска љубав је надјачала њену жељу за старатељством.

Ово пишем по сећању. Можда сам погрешио у појединостима али то није битно за поруку коју нам та прича шаље.

Сада у овој земљи имамо ситуацију у којој се оне самопрокламоване, поново оживеле, патриоте немилосрдно по ко зна који већ пут боре за старатељство над земљом Србијом, сваки за себе тврдећи да је баш он права мајка, као рођен за старатеља над отаџбином. Да ће умети да је чува и негује, па и да јој врати ампутиране делове тела. Само лукаво избегава да каже - како?

У нормалним земљама кад наступи оваква криза као што је код нас ова око статуса Космета заборављају се све дотадашње расправе и трвења. Сви сложно стају под исту заставу. Само у земљи Србији један политички лидер јавно за "Политику" изјави да има "морално право" (!) да (баш сада)  постави питање оставки државног врха мада не рече зашто? У чему је грешка? Шта се још могло учинити у датој констелацији снага осим да се исто као он што чини само причају приче за малу децу. Оне које смо већ чули, већ чули, већ чули...а не чинити ништа. А ту је већ и онај незаобилазни коментатор цењеног листа који оштри перо и не штеди никога од оних који покушавају нешто да ураде, али ни он такође не рече шта би он учинио да је власт.

Мислим да ће најбоље бити да барем за сада не вучемо сваки на своју страну него да се угледамо на друге. Барем привремено да се ујединимо макар док не прође овај кужни талас, који нам донеше они чији "закон лежи у топузу, а трагови им смрде нечовештвом."

Марко Смуков

Политика 29.јули 2010.г.

 

Последње ажурирано петак, 30 јул 2010 19:45
 

ЛОЗ, треће издање, одломак (премија)

Ел. пошта Штампа ПДФ

Свака илузија има своју цену

Светлана је тек тада почела да схвата о чему се ради, тако да је њена заинтерсованост одједном постала равна Милошевој, ако не још и већа. Она му предложи да оду до пословнице Државне лутрије на углу улица Моше Пијаде и Нушићеве, где су им службеници потврдили да је лоз валидан и честитали срећним добитницима.

-   Па добро шта ћемо сада. Где је моја лова? - био је нестрпљив Милош.

- Сачувајте лоз па дођите за петнаест дана - рече им шеф - јер треба да се обаве формалности.

Пошто су напустили пословницу Државне лутрије Милош је прснуо у смех:

-   Чули ти њега: "Сачувајте лоз"! Као не бих ја знао да треба да чувам двеста хиљада долара да ми он не каже!

Мало би било рећи да у том тренутку на улицама Београда није било срећнијег пара младих људи. Таквих срећника можда није било на целој планети.

Светлана је жестоко цмакала Милоша говорећи му:

-   Хоћу и ја тебе. Да, да, да... Пристајем, пристајем, пристајем - викала је на сав глас.

-   Шта то пристајеш? - био је изненађен Милош.

-   Па да се удам за тебе, глупане - одговори девојка.

-   Али ја те још нисам запросио - чудио се он.

-   Ух, што си ти неки брундало. Јеси, јеси, јеси, знам ја како ти дишеш. Запросио си ти мене у својим мислима не једном него хиљаду пута - самоуверено ће Светлана.

- Али шта ћемо са Шуменским? Зар ниси рекла да си се верила и да се удајеш за њега.

-   Ма ко сада јебе ту будалу. Трапави татин син. Идем одмах да му вратим његов глупи прстен, који ми се ни иначе није свидео...

 


Страна 1 од 28

Рекламни спот


Анкета

Да ли сте читали књиге Марка Смукова?
 

Случајан избор књиге

Ко је на сајту

Имамо 5 гостију на мрежи