Пролази нечујно конвој мојих дана,
Један другом налик, претоварен воз,
На челу досада болно урезана,
Животна лутрија, загубљени лоз,
Гледам како свако неки јарам прти,
Док предах чекамо у предворју смрти.
Живот чине дани, а ово је један,
Сурово безличан ко и други сваки,
Иза ноћи освит свиће неизбежан,
Загрљај рутински, а пољупци млаки,
Па кад тако сложим све један по један,
Остаје да живот траје само дан.
А у мени ватра тиња и пуцкета,
Пламен тек што није прогутао све,
Моја фантазија по бескрају шета,
Само да ништа није као пре,
Сваки дан да нове донесе ми боје,
Да страсно проживим све тренутке своје.
Нећу да ми живот рутински безличан,
Протутња крај мене ко стампедо лудо,
Хоћу другачији да је сваки дан,
Свако ново јутро да је ново чудо,
Нико да ме криви ја никог да кривим,
Свој живот по својој жељи да проживим.
Дуго сам тражио оно чега нема,
А не знам ни шта је то што хтедох наћи,
Да оставим мозак мирно нека дрема,
Било да су дани дужи или краћи,
Вртешка се врти изван моје моћи,
Док назирем тунел непрозирне ноћи.
Ако сложим дане протекле у низу,
Као албум слика сваковрсних боја,
Видим теглио сам из кризе у кризу,
Кроз сулуде битке без смисла и броја,
Па док ми искуство у досади дрема,
Бијем битке старе којих више нема.
И гледам потомке док беспућем ходе,
Исте стрампутице нове жртве маме,
Оно исто трње и њих сада боде,
Док наслепо траже свој излаз из таме,
Искуство стараца безвредна валута,
Јер сваки радије својим путем лута.
Дани, дани, дани птице радоснице,
Поново варате оне што долазе,
У мојем сећању замаглисте лице,
Оних изгажених, оних што их газе,
Па док преживљавам можда задње лето,
Узалуд се питам - чему беше све то?
М.С.
