МАРКО СМУКОВ, роман „СВИНГЕРИ“ - ПРЕДГОВОР
Пре него што сам почела ово да пишем поставила сам себи питање зашто се, уопште, пишу предговори: да би потенцијалном читаоцу препоручили књигу, да би му, нестрпљивом да почне са читањем, досађивали, да би му у кратким потезима препричали садржај, тако да после није ни потребно даље да листа? Наравно, не. Ништа од тога. А да би читаоца, евентуално, одвратили од намере да купи књигу, коју је управо отворио, па да је понесе кући и чита? То да.
Парадоксално или не, управо је тако. Одговор, али само на ово последње питање, потврдан је. Поштено, зар не? Немојмо се заваравати, постоје још увек у овом поднебљу укућани који се, иначе окупљени испред телевизора, разбеже чим се на екрану појави голо женско тело. Лично сам била присутна разговору у једној сеоској кући надомак Београда, када је домаћин причао како је упознао неког симпатичног “викендаша”, лекара, који је “да извине кева, гинеколог”. Ово последње је чак, за сваки случај, изрекао шапатом. Пре неколико година на улицама европског Београда, неки душебрижници, који, по свој прилици, имају проблема са сопственим идентитетом, су камењем гађали девојке које су се декларисале као лезбејке и слика о том дивљаштву обишла је свет.
Никад нисам била на неком сајму еротике али сам читала у штампи да су неки посетиоци тамо извођаче програма на позорници гађали упаљачима, конзервама пива и сличним предметима. Зар то није чудно, врло чудно. Платили су папрено скупе улазнице, знали су куда иду и шта отприлике тамо могу да виде, па зашто се онда љуте? И на кога? Наравно, на саме себе. Јер тамо су могли да се суоче са сопственим маштаријама, као у огледалу, видели су себе у позама о којима су до тада само сањали и такви се себи нису свидели. Или их је то, напротив, попалило па су се застидели сопствене природе. Такви, ако се препознају у овој књизи, можда ће је исцепати или бацити у ватру. Али да би дошли до тога морали би претходно да је купе и прочитају, што значи да плате улазницу за улаз у свет који их неодољиво привлачи, а то себи неће или не могу да признају.
Све ово пишем због оних, деконцентрисаних и површних читалаца које мрзи да читају целу књигу, па је прелиставају онако. «с брда, с дола“, заборављајући да тако нигде неће стићи. Да само траће своје драгоцено време. Такви, можда, тражећи баш она места која им се тобож не свиђају, неће ни приметити оно далеко важније. На пример, грчко поимање љубави у њеном тројству: Ерос, Филос и Агапе, која овде доминира. Јер у овом роману није реч о оној религиозно схваћеној љубави која има за циљ рађање потомства, нити о пријатељству, него баш о Агапе, која потпуно опседа онога који воли, тако да осим те љубави ништа друго не постоји. Наравно, осим још и бола, који је само друго лице исте појаве, зване љубав. Овде је дакле реч о љубави која боли. Разара и убија оне који воле, ако нису у стању да господаре собом, да контролишу своје поступке. При чему је потпуно неважно да ли је објекат такве љубави неки хоби, животиња, кућни љубимац, друга особа супротног или истог пола! Један млади занесењак толико је волео Бога и био сигуран у његову заштиту да му се помолио за спас, па скочио у кавез са дивљим зверима, уверен да Бог неће дозволити да буде растргнут! Био је убеђен да је за спас довољна молитва и јака, безрезервна, непоколебљива вера.
Уосталом, погледајмо библију која као да хоће да нам каже да је бог стварајући љубав успео да сакрије пакао усред раја. Дакле, ма колико то за оне површне читаоце изгледало чудно овде ће, између осталог, бити речи и о паклу скривеном у љубави, таквој каква је. Чудна и не баш свакидашња.
Ето зашто сам мислила да је поштено упозорити оне који се стиде сами себе или имају “кеву” која је писмена и воли да чита, а алергична је, евентуално, чак и на гинекологе, да не купују и у кућу не уносе ову књигу. Па и да је не показују некоме коме би после морали да се извињавају. Нарочито, онима који слабо виде или споро схватају, уз то не пате од суптилнијег промишљања тако да не запажају куда их води ово штиво. Шта писац хоће да им каже, какве су последице на изглед скаредних исповедања главних ликова романа. Можда је порука далеко моралнија од оне коју нам намеће први, површни, утисак.
Јер истина је да ништа, баш ништа, није онакво какво изгледа да је. И да је граница између лудила и нормалности врло порозна и тешко уочљива.
Рекла бих да се ради о стиду, а стид је оно што носиш у себи. Свако мора сам да се суочи са собом и са својим сопственим стидом. Да се запита зашто то што носи у себи мора, или мисли да треба, да крије од других? Да на тај начин лаже и себе и своју околину. Јер не може се порећи да је стид у ствари лаж, а лаж оптерећује и унижава, како онога који у себи нешто скрива, дакле лаже, тако и друштво, своју околину у којој обитава, пошто је сматра недостојном комплетног увида у ствари, будући да осуђује све што се не уклапа у уобичајени клише. Ех, «кад не би било стида како би био диван живот на земљи! Живели би само срећни људи, неспутани и задовољни љубавници». (Пушкин)
Што се тиче оних других, правих читалаца, који нису запретани предрасудама, али очекују само типично, ако им баш засметају неке пикантерије, на које овде могу наићи, (увек ће неком нешто да засмета) могу и да их прескоче. Истина, биће ускраћени за комплетан доживљај и разумевање смисла онога што нису прескочили, али и у том случају ће открити нешто што раније нису били у прилици да нађу. Почеће да размишљају о нечему о чему пре нису размишљали, и увериће се да живот није само оно што се види на први поглед. Да је свет који нас окружује далеко разуђенији и занимљивији, можда и лепши, него што нам се чинило пре него што смо се суочили са овим несвакидашњим романом.
Укратко, ово штиво показује и доказује да са књигом као што је ова никад не може да буде досадно. Само мора се имати на уму да се уживање догађа као резултат појачаног улагања пажње, па ће се тако, можда, појавити и одговор на могуће питање зашто је ту то што је ту...
И једно просто упозорење: у случају да желимо ући у неки нови, нама непознати свет, не треба да вучемо према себи врата на којима пише – гурај. Што значи да треба претходно, пажљиво прочитати напомену која је због нас и написана. Нека овај предговор буде један такав упозоравајући натпис.
Имајући при томе у виду да нешто као што је пут, не постоји. Ми га стварамо док ходамо.
Али путовање кроз ову књигу пожељно је започети само од почетка. Ако залутамо у беспућу то може бити само зато што смо кренули од краја, или што је још горе, из средине, односно, што смо вукли ка себи врата на којима је стајао натпис – гурај.И мада теорија књижевности сматра да писац треба, барем у основним цртама, да има унапред промишљен план свога дела, а нарочито његовог завршетка, поенте, која је најбитнији садржај целог романа, остаје чињеница да ми можемо да знамо пут који смо одабрали али никад не можемо бити сигурни где ће нас тај пут одвести. И да ли ћемо уопшгте стићи тамо куда смо наумили.
Напокон, једноставно, а неминовно питање: зашто би неко уопште жртвовао пар стотина динара да би купио баш ову књигу, а не неку другу? Одговор на то питање може се наћи само између корица овог романа. Оворите их. Енглези кажу: Sometimes your appetite only comes while your're chewing, што значи да ће се ваш апетит јавити ако почнете са жвакањем. Осим ако сте од оних који чекају да им неко други саветује шта им је чинити. Гледала сам на телевизији интервју једног произвођача авиона који каже “ако бих направио авион као што је већ постојећи модел боинг 747 био бих мртав.” Исто важи и за било коју другу друштвену делатност.
То би био и мој део одговора одговора на горње питање. Мада је и писати о догађајима изван «нормалности» и овако како то чини М. Смуков, једна врста руског рулета. Кад сам му то споменула, он се само насмејао, па рече: «Видиш Мајо, нисам ти ја члан ни једне академије наука и уметности, не јурим неку награду за књижевност, и скоро да ми је све сасвим свеједно. Умањујем значај. Врста самотерапије. Могу себи дозволити луксуз да се зајебавам и да се забављам. Соко може и да хода, а лав никад неће полетети, иако га сматрају царем свих животиња.»
Следствено томе, ова књига се обраћа онима најхрабријима који се опредељују да мисле својом главом, да не чекају препоруке неког другог и да не читају дремајући, затворених или тек полуотворених очију.
С тим у вези, цитирала бих овде и једну пригодну цртицу истог аутора, под насловом “Интервју”, објављену у његовј збирци песама “Боје сутона”:
- Да ли си пожелео?
- Јесам,
- Да ли си учинио?
- Нисам,
- А да ли си могао?
- Јесам,
- Па зашто онда ниси?
- Бојао сам се,
- Чега си се бојао?
- Не знам,
- Па да ли си ти то глуп?
- Не, био сам...
Јунаци овог романа, иако се својим поступцима можда не уклапају у уско схваћена правила нормалности, очигледно су само желели да избегну суочавање са поразним осећањем да су, некад, у одсутном тренутку свог живота, били глупи. И то да открију тек у моменту када је живот већ прохујао поред њих, кад је за све касно. Литерарни ликови Марка Смукова оно што су желели хтели су и да остваре. Одмах.Тим пре што им ни храбрости није недостајало.То се види из начина како о догађајима који су предмет ове књиге причају сами, сваки из свог угла. Они дакле, у складу са својом природом и својим схватањем морала, према сопственим могућностима опсервације и поимања света око себе, тумаче догађаје у средишту којих су се нашли. А зашто се наши људи радије исповедају пред својим адвокатом него пред свештеником, ствар је за тумачење негде другде и од стране неког другог. Уосталом, то и није тако тешко разумети. Јер судница, тамница, робијашница и лудница су тако близу. А бог је далеко. И толико је добар и попустљив да нам дозвољава да грешимо, а затим да се покајемо и измолимо опроштај, па се онда, у складу са таквим поимањем морала хришћанске вере, могло и очекивати да ће људи суочавање са том божјом правдом, уживајући претходно у слатким гресима, одлагати што дуже. Док са овом, овоземаљском, тако нешто није могуће
Напокон, на претпостављено питање која је идеја водиља овог романа, могла бих рећи тек толико да је порука вишеструка, алтернативна. У складу са сопственом могућношћу поимања, читалац, нарочито читатељка, ће сама одлучивати који излаз из лавиринта ће за њу бити прихватљивији...
На крају једна напомена: писац овог романа ће преживети, а то значи да је овај боинг у који вас позива, ипак другачији од свих других. до сада произведених. Ко куца, отвориће му се, ко тражи наћи ће... Па, срећан лет.
Маријана Миросављевић
