понедељак, 28 јул 2014 21:01
Марко Смуков
Енигма
Обзиром на неминовност да ће за неколико хиљада година све књиге нестати, а њихови аутори бити заборављени и да ће остати да егзистирају само поруке у њима изнете, поставља се сасвим оправдано питање шта је порука например романа "Сахара"? Ако прихватимо да по Берклију ни наше мисли, ни наше страсти, ни идеје које је створила наша уобразиља, не постоје без ума то значи да је наш свет ментално крајње нестабилан свет, је се заснива на веома променљивим елементима. Порука ове књиге је према томе да ни пријатељства, ни љубав, ни вера нису једном за свагда дати, те да у ментално нестабилном свету, тим пре што другачији и не постоји, неразумно је да се пати што је тако, јер то значи порицање и самог живота, који је такав. Другим речима нико из врсте homo sapiensa не може бити крив што је тако, јер долазећи на свет који није бирао не може бити одговоран за његово устројство, а злочиначки поступци су већ некја друга прича, која овде не спада.
Прихватајући Борхесово учење да писац треба да пише на начин како би обрадовао свога читаоца, а читалац није ваљда само један, него су веома бројни и разлиити, и у толикој мери различити да није могуће наћи ни двојицу потопуно истог менталног склопа, питање је како позитивн о одговорити на ту умесну препоруку славног милиоца. Покушати изравно свакако не, јер није могуће из изнетог разлога. Метафорично, значило би потребу тумачења метафоре, а то се не чини. Енигматски, заморно и непривлачно. Определио сам се да то као и у ранијим мојим делима, СВИНГЕРИ, СТАРАЦ И СУНЦЕ, НА РАСКРСНИЦИ БЕЗ ПУТОКАЗА то ипак буду метафоре али да тако не изгледа. Онда кажу да пишем занимљиво, јасно, разговетно, питко... Дакле, на начин кјоји сви надобудни писци избегавају, да би импресионирали оне ограничене или само наивне: како је мудар, како се паметно изражава, н ишта га нисам разумео. И као да је тиме све речено.
А није, То и не покушавам да утврђујем, јер сам свестан енигматске сложености и нестабилности јединог постојећег света, који се одсликава у нашем уму, као што је енигматски долазак у тај свет и одлазак из њега у ништавило. Ништа трајно. Нека игра?
Енигма.
Марко Смуков
Последње ажурирано понедељак, 28 јул 2014 21:41
|
недеља, 27 јул 2014 18:22
Марко Смуков
Нестабилан ментални свет
Беркли: "Сви ће се сложити да ни наше мисли ни наше страсти ни идеје које је створила наша уобразиља не постоје без ума."
Слажем се и закључујем да сви ми живимо у менталном свету, а то је, као што знамо крајње нестабилан, па дакле и непоуздан свет. Међутим, ми ипак са пуно поуздања у такав свет настављамо да градимо куле у ваздуху, без обзира што сваког тренутка може ниодкуда да дуне неки недокучиви ветар и да их одува у нигде, у ништавило...
Ако смо претходно уживали хранећи се надом, можда ћемо лакше поднети патњу која затим долази.
Марко Смуков
недеља, 27 јул 2014 13:42
Марко Смуков
Ваљда нас не би бомбардовали због постављеног питања?
Љиљана Смајловић: "Нашим грађанима је дах стао када је амерички амбасадор затражио од Александра Вучића да му потврди своју приврженост принципу територијалног интегритета у случају Украјине.
Каква смелост да Америка на нашем тлу тестира принцип који је управо Америка на нашем тлу триумфално погазила!"
Случај Украјине је управо сјајна прилика да наши државници увек кад им неко из западне алијансе постави питање да ли подржавамо територијални интегритет те земље одговори контра питањем: да ли ви подржавате територијални интегритет Србије са Косовом? Уместо да одговори тим контрапитењем наш премијер, као смерно ђаче, одговара само да је домаћи задатак већ обављен, да смо се већ изјаснили, а пред нашим грађаним, као да је у току предизборна кампања, понавља своју празну реторику: нама нико не поставља и неће постављати ултиматум... Хоће, хоће, мада се сада то другачије зове.
Добро нећемо у оружани сукоб због Косова јер то (засад) не би имало смисла, ни Кина неће овог тренутка у рат за Тајван али га се не одриче, ипак завет милиона оних који су погинули за територијални интегритет ове земље захтева од вас који говорите у њихово име, који имате прилике за то, да увек понављате једно те исто: ДА ЛИ ВИ НА ЗАПАДУ, КОЈИ СЕ ТАКО ЗДУШНО ЗАЛАЖЕТЕ ЗА ТЕРИТОРИЈАЛНУ ЦЕЛОВИТОСТ УКРАЈИНЕ ИСТО ТАКО ПОШТУЈЕТЕ ТЕРИТОРИЈАЛНИ ИНТЕГРИТЕТ СВИХ ЧЛАНИЦА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА, УКЉУЧУЈУЋИ И СРБИЈУ СА КОСОВОМ?
Није вам ваљда забрањено да то питате увек кад вам се укаже прилика за то?!? Да постављате то неизбежно питање док је света и века. Бар то можемо.
Марко Смуков
четвртак, 24 јул 2014 07:14
Марко Смуков
Избор
Некад давно био сам стар,
и забринут за будућност,
која се топи
на жарком сунцу опште мрзовоље,
и већ је нема...
Плашио сам се
огледала,
решења о пензионисању,
уступљених ми места у трамвају,
фалш поштовања.
И оног:
- Обзиром на ваше године...
Нисам се усуђивао да јој телефонирам,
јер тамо би се обично јавио њен тата
и довикнуо јој:
- Ћеро за тебе је,
неки старац...
А онда сам одлучио да сањарим,
Усправио сам кичму,
Одбацио бриге,
Набацио осмех
и отпутовао на Тајланд.
Тамо сам тек видео праве старце,
старије од мене.
И срећне!
Тамо где ме нико не пита ништа,
а поготово не за прохујале године...
Логично.
Што би то неког требало да интересује,
или да брине.
Од тада су пролазиле године,
Године моје истинске младости,
У десетлећима,
као гроздови,
тако сјајни, здрави, дивни, мирисни...
У огледалу сам видео,
Оно што сам желео да видим.
Нисам прихватао,
уступљено седиште у трамвају,
Одбацио сам мисли:
О старости,
болестима,
лекарима,
тестаментима,
наследницима и,
Шта ће после бити,
Да ли ћу се ујутро пробудити...
И шта видим:
Ветар око мене умиљато ћарлија,
као верно псето,
птице радосније цвркућу,
лишће на парковском дрвећу пева химну живота:
- Смрти нема, недај да те лажу,
привремено пожутимо и падамо,
али остају стабла наша, враћамо се.
А млади ми и даље исказују,
нетражено поштовање,
са неприкривеним ниподаштавањем.
Одлично,
могу с тим да се носим.
Нека им буде,
све је исто, не мења се, нормално...
Веровали или не
- срећнији сам но икад,
нисам више стар,
јер изабрао сам да буде заувек млад!
четвртак, 24 јул 2014 03:24
Марко Смуков
Кукавни напредак цивилизације
Сви бисмо се заклели да живимо у доба цивилизације, савести и морала. Подсећам у доба просветне заосталости, пре двехиљаде и четирсто година Сократу су јавно судили, предочена му је оптужница, он је имао право да неограничено износи своју одбрану, судије су гласале о кривици и казни, а 1949.неки народни одбор који ја никад нисам видео нити они мене, без оптужнице, а камоли права да на њу одговорим, одрезао ми казну од 8 месеци у паклу Голог отока, која ми је без права на жалбу усмено саопштена, да би ми тамо мучење продужили још за десет месеци, дакле укупно 18, са усменим објашњењем "ниси се поправио" што значи нисам провоцирао, па цинкарио сапатнике.
Најгори криминалци, пре неколико стотина година, су одбијали да минобацачима дигну у ваздух ауто ако је у њему поред циљаног било и деце, а Израелци данас "у доба цивилизације" у густо насељеном појасу Газе за само пар дана убише седамдесеторо деце палестинске!
У источној Украјини свакодневно бомбардовањем, по Америчком рецепту, кукавички, са по себе безбедне дистанце, (сетимо се бомбаардовања Србије 1949.и убијања цивила касетним бомбама и оним са осиромашеним уранијумом) неселективно убијају децу и немоћне цивиле, називајући их терористима, иако се, тражећи за себе само основна људска права, нису макли са свог кућног прага! Украјинска управа лета малезијски путнички авион усмерава преко ратом захваћеног подручја да би доказала како нема проблема, да они неприкосновено владају целом територјим Украјине или да би био оборен и тако окривљен онај кога треба окривити, без обзира на цену у људским, па и дечјим, животима.
Чудног ли "напретка" цивилизације! А Достојевски рече: "Све идеологије света нису вредне сузе једног детета". Ипак савремени злочинци и дечје жртве третирају у бројкама! Да ли је то напредак цивилизација од Сократа до данас?
Марко Смуков
|
|
